По многима најскупље и најфиније гљиве на свету, тартуфи се траже и налазе и у нашим шумама,нарочито оним у којима има храста и цера. Искусни трагачи знају да их разликују и препознају, а још искуснији гурмани да цене њихов специфични укус. Ваља имати и брзе ноге, јер мирис и укус брзо испаре, па је неопходно што пре их донети до места за откуп или прераду. Та осетљивост разлог је њихове високе цене.
Црни тартуф (лат. Tuber aestivum) честа је врста која плодоноси од лета до зиме.
Перидијум црног тартуфа сачињен је од крупних пирамидалних израштаја црне боје, глеба је чврста и беличаста, густо прошарана белим венама, а месо је благог укуса и снажног мириса на бели лук и старе сиреве.
Ова врста честа је у Србији и слабијег је квалитета од много цењенијег белог тартуфа.
Бели тартуф (лат. Tuber magnatum) најцењенији је од свих тартуфа, плодоноси у симбиози с различитим дрвећем, често у долинама речних токова. Његово плодно тело неправилно је кртоластог облика, перидијум је у примесама сиве, жуте и окер боје, глеба је чврста, беличаста, прошарана густим, белим венама, а месо је благог укуса и снажног комплексног мириса на бели лук и старе сиреве.
Свињски тартуф (лат. Choiromyces meandriformis) нејестива је врста тартуфа, а забележени су и случајеви благих тровања приликом конзумирања недовољно термички обрађене гљиве. Плодоноси почетком лета, делимично укопан у земљи на кречњачким теренима.
Свињски тартуф има плодно тело облика неправилне кртоле, перидијум му је чврст, кожаст, беличаст па жућкаст, глеба чврста, беличаста па жућкастосмеђа, прошарана венама, а месо је испрва без мириса, док се касније јавља снажан непријатан мирис.
Може се заменити са белим тартуфом уколико се занемари његов непријатан мирис. Често се налази полуукопан или потпуно изложен, ван земље, поготово ако је из тла избачен корењем дрвета које се извалило или одроном земље.
У Србији се могу наћи још: зимски тартуф (лат. Tuber brumale), јесењи тартуф (лат. Tuber macrosporum) и други.
И. Ш.
