Насловна ДОБРО ЈУТРО ЧАСОПИС Sveti Sava, školska slava

Sveti Sava, školska slava

281

U doba najveće krize, bar je tako nazivaju, 1993. godine, kada smo pre podne imali milijarde a popodne bili siromasi, u srednjoj školi slavili smo slavu. Sveti Sava, došao je kao neko psihičko olakšanje i pražnjenje tadašnjim prosvetarima, namučenim prethodnim štrajkovima, hladnim učionicama naprslih stakala kroz koje je vetar šištao preteći da će ih sasvim polomiti. Više smo vremena provodili tražeći „čitavu“ učionicu nego na nastavi, a i do škole smo jedva dolazili i iz nje odlazili. Često, jer autobusa nije bilo i kada bi naišli bili bi krcati, peške po zimi i snegu, kao nekada naši roditelji što su pričali, a mi im nismo verovali. Bili smo u sred Beograda đaci pešaci. I nama je kao i profesorima, taj dan bio nešto posebno i nezaboravno. Iako neradan nas desetak, iz svakog odeljenja, iz obe smene, rado smo pristali da učestvujemo u proslavi, da dočekujemo zvanice, budemo garderoberi, usmerivači, dostavljači. Sve sa osmehom i radošću, iskrenom.

Prvo sveštenik, lomljenje kolača u najužem krugu, direktor i školski savet, a onda i svi ostali. Redom su dolazile nastavnice, tetkice, pedagog, osoblje praktične nastave, donoseći svojim rukama umešene kolače, napravljene pite, torte, a od čega i od kojih para nismo ni smeli da pitamo. Nastavnici, kao i u svakoj domaćinskoj kući, bili su zaduženi za piće, ono što je moglo da se nabavi u to vreme kod preprodavaca, za debele novce.

Zatim su dolazile zvanice, bivši radnici, kolege iz drugih škola, donoseći darove, kako se ko snašao i šta je mogao da kupi.

U trenu je zbornica, samo za tu priliku jednom godišnje raspremljena, bila krcata. Od dima jeftinih cigara jedva se videlo ko je ko. Mi smo povremeno izletali iz prostorije na ulazu u samu školu, čisto da izvidimo situaciju. Ko se kako ponaša, da li su svi pristojni, da li je neko popio malo više. Kada se proslava već zahuktala pozvali su i nas da im se pridružimo, delili smo iće i piće (ono što je nama bilo dozvoljeno), pevali zagrljeni sa onima sa kojima smo, inače, tokom godine ratovali. Tako zagrljene zatekla nas je graja iz biološkog kabineta. Potrčali smo da ne propustimo događaj godine: profesorka istorije, drčna, oniska, po strogoći poznata ženica takmiči se u broju urađenih sklekova sa profesorom fizičkog, dvadesetak godina mlađim od nje. Podeljeni u tabore, oko njih navijaju ostali. Mi smo, blago rečeno, bili šokirani.

– Ajmoooo, možeš ti to Micika – ori se iz grla kolega. Ona nasmejana, radi deset, pa dvadeset, pa kreće i dvadesetpeti dok mi ne verujemo šta se dešava, jer sa druge strane profesor fizičkog jedva stiže do petnaest, ruke mu drhte, ne želi da se preda ali posustaje. Mica, ustaje s poda pobednički diže ruke, navijači je grle, ljube, kao da smo prisustvovali profi takmičenju, samo što opklade nisu pale. Ona, dolazi do nas, sva ponosna, nasmejana, nikada je takvu videli nismo.

– A, šta kažeš mala, nije Mica za bacanje – više konstatuje nego što pita, unoseći mi se u lice, još zadihana i usplahirena, oduševljena svojim uspehom. I nije bila za bacanje. Bila nam je, i pored sve strogoće i večite jurnjave po hodnicima i povlačenja za uši zbog cigareta, omiljena profesorka. I prosto nam je bilo čudno, otkud toliko snage u tako maloj ženi. Njen mlađi kolega, postiđen izlazi iz kabineta, prolazi pored nas ni ne pogledavši nas u oči. Razumeli smo ga, nije svejdno.

Utom dva najgrlatija profesora prakse, inače uvek dobro raspoložena, što za šalu, što za pesmu iako su bili skroz nemuzikalni, krenuše u dva glasa, jedan peva, jedan basira:  „Oj Milice čobanice tvoju sliku uvek nosim, ako nisi isprošena ja sam došo da te prosim“. Ori kabinet od pesme i smeha. Mi se lagano povukosmo, ostavismo ih da uživaju u svom danu, da budu ono što su cele godine potiskivali; samo ljudi sa vrlinama i manama, u našim očima tako daleki.  

Tekst: Zorica Dragojević