У целој Србији један од водећих проблема у пољопривредној производњи је опадање садржаја органске материје у земљишту. Нашој земљи, а нарочито Војводини, прети велика опасност од трајног осиромашења земљишта, што би имало несагледиве последице. Крајњи је моменат да се започне решавање овог проблема и реагује брзо и адекватно – рекао је др Јовица Васин, руководилац лабораторије за земљиште и агроекологију Института за ратарство и повртарство.
Опадање садржаја органске материје у земљишту није тако нагла појава која у кратком временском року оставља јасно видљиве последице (као нпр., поплаве и ерозије), већ траје дуго и због тога је можемо назвати „тихим убицом“. Историјски гледано, око 75 одсто земљишта у Војводини покривено је черноземом и ритском црницом и карактерише их висок садржај органске материје са више од 5 одсто хумуса. Данас таквог земљишта има свега на 1 одсто површина – објаснио је Васин.
Заоравање жетвених остатака
Смањена плодност пољопривредног земљишта огледа се у смањењу удела хумуса у земљишту. Осим тога што хумус поправља водни, ваздушни и топлотни режим тла, он ствара и утиче на оптималне услове за развој гајених усева на одређеној парцели.
Опадање садржаја хумуса присутно је на целој територији Србије и креће се од 0,5 до 1 одсто, што је изузетно висока вредност, јер се он веома споро развија. За њега важи правило да се у природи 1 центиметар слоја хумуса ствара 100 година. Плодност опада зато што се из земљишта приносом износи више хранљивих материја него што се врати. Смањење броја грла говеда, свиња и оваца један је од узрока смањења усвајања органских ђубрива у земљишту.
Један од начина за повратак органске материје је и заоравање жетвених остатака. Да још не прихватамо његов значај, показује и то да је ретка пракса да се у прорачуну потребне количине минералних и органских ђубрива за одређен пројектован принос рачуна и заоравање жетвених остатака.
Заоравање се обавља одмах после жетве или бербе, и то тако што се жетвени остаци уситне и равномерно расподеле по површини парцеле. Због стварања „азотне депресије“, препоручује се да се заједно с њима у земљиште унесе и азот, и то од 0,6 до 1 кг на 100 кг жетвених остатака.
Дугогодишњим испитивањима два најважнија ратарска усева код нас – пшенице и кукуруза, прихваћено је да се на једном хектару пшенице остави 3 до 7 т сламе, са укупно 13 до 33 килограма азота по хектару, 7 до 12 кг/ха фосфора и 34 до 70 кг/ха калијума. Праћење приноса пшенице после вишегодишњег заоравања жетвених остатака показало је повећање приноса за 15 одсто. У случају кукуруза количина жетвених остатака била је 10 до 12 т/ха, а количина хранива у њима: 42 до 66 кг/ха азота, 15 до 25 кг/ха фосфора и 95 до 134 кг/ха калијума. Вишегодишњим заоравањем жетвених остатака повећан је принос кукуруза за 7 одсто.
Најбоље би било да се прекине с праксом паљења жетвених остатака – поред тога што је законом забрањено, може да изазове и пожаре с огромним последицама, и лоше утиче на микрофлору и плодност земљишта.
Он наводи да је у просеку садржај хумуса тренутно око 3 одсто, што је на самој граници. То значи да је плодност земљишта на већини парцела лоша и да већ сада постоји велик проблем. Узрок овакве деградације је превенствено то што се на нашим њивама већ деценијама не употребљава стајњак као органско ђубриво. Употреба минералног ђубрива је доминантна, осетан је пад приноса, жетвени остаци масовно се пале или односе с парцела и на тај начин се органска материја више износи него што се уноси.
Сваке четврте године требало би применити 40 тона стајског ђубрива по једном хектару, а ми те количине немамо. Сведоци смо да од деведесетих година прошлог века стрмоглаво опада сточни фонд, а самим тим и количина стајњака. Да бисмо могли да имамо правилно и природно ђубрење сваке четврте године, неопходна су два условна грла стоке по хектару, а имамо 0,3. Чињеница је да ни у дужем наредном периоду нећемо имати довољне количине стајњака – нагласио је Васин.
Савет ратарима је да никако не пале жетвене остатке, већ да их обавезно заоравају, јер то је најједноставнији начин да допринесу очувању органске материје у земљишту.
На питање шта може да се учини да би се избегао овакав сценарио на војвођанским њивама, Васин одговара да је ђубрење стајњаком основно, али да постоје и одређене друге алетрнативне мере, као што су коришћење нуспроизвода из прехрамбене индустрије, коришћење компостираног органског отпада, зеленишно ђубрење (гајење и заоравање легуминозних биљака ради повећања садржаја органске материје) итд.
Он сматра да је анализа плодности земљишта један од најважнијих сегемената пољопривредне производње – реч је о кључном поступку и основи без које се ниједна биљна производња не може започети, јер се у пракси показало да су многи вишегодишњи засади пропадали због тога што претходно није утврђено какав је хемијски састав земљишта и да ли те биљне врсте могу уопште ту да успевају.
Људи издвоје огроман новац за инвестицију, купе земљу, обезбеде саднице, агротехнику, саде вишегодишње засаде, а не ураде анализу земљишта која кошта око 200 динара по хектару годишње – рекао је Васин.
Он подсећа и да је у скалду са Законом о пољопривредном земљишту обавеза да се анализа земљишта ради сваке пете године.
М. Волчевић
Добро јутро број 543 – Јул 2017.
