Када питате а чиме се у животу бави, он ће вам рећи:
– Цео живот подижем децу и купујем земљу. Моја Гоца и ја изродили смо шесторо деце. Имамо десеторо унучади. Имамо 70 хектара земље и највећи шљивик у Србији! – каже наш домаћин Томислав Марковић из села Горња Трешњевица код Аранђеловца, резимирајући сопствени живот и достигнућа. Али, Тома Марковић је инспиративна прича о истрајности, ентузијазму и огромном труду да на посној земљи обезбеди егзистенцију за своју породицу.
Кад улазите у Горњу Трешњевицу, брдовито шумадијско село, угледаћете брдо „прошарано“ стаблима воћа: то су шљивици овог домаћина. Он има највећи воћњак шљива у Србији у једном комаду. Простире се на чак 18 хектара, на надморској висини од 550 метара. Вероватно је једини воћар који има скоро све врсте шљива.
Цело брдо – шљивик
Наиме, цело брдо, звано Липова раван, припада нашем саговорнику.Кроз његове шљивике и ливаде најбоље је ићи аутомобилом, па он пали свој стари џип и води нас у обилазак. Толико је велико и импозантно његово имање под модрим плодовима, да не знате на ком сте крају били, а у који тек идете. Годишње са грана убере 17 вагона шљиве.
– Наследио сам 11 хектара земље. Кад сам преузео домаћинство, почео сам да купујем. Данас имам укупно 70 хектара. Део је под ратарским културама за стоку коју држимо, нешто више под шумом и ливадама, али најдражи су ми шљивици. Прошло нам је више од пола живота у подизању породице и куповини земље. Зато нисмо ни имали времена за бање, летовања, зимовања. Али, кад се укућани и фамилија окупе, тачно нас је 24-оро. Сви дођу да помогну кад нема довољно радника. Срећан сам човек, то стоји. Ваљало би само да је цена ове наше шљиве виша, а горива мања – прича Томислав Марковић.
Берба од јуна до октобра
Први засад шљива подигао је пре 25 година на три и по хектара. Каже да су засади подигнути на земљи 8. категорије. Испод танког слоја земље је камен, али на том поднебљу и на тој надморској висини ништа друго није могао ни да добије. Четири километра је пробијао пут и довео воду близу шљивика. И то сам, без ичије помоћи. Но, и поред тога, радије прича шта све има.
– Имам сорте од прве до последње шљиве, тако да је код нас берба од јуна до октобра. Прва стиже чачанска рана, за њом иде лепотица, па стенлеј, затим најбоља, па чачанска родна, а последња стиже гроса фелиција. Шљива је ове године имала прилично добре услове. Један део сезоне је био кишовит, а када је почела да зри наишао је период суше, па нисмо имали проблема са труљењем. Гроса фелиција се, рецимо, ове године добро показала. Она је осетљива на трулеж и прошле године, за разлику од ове, сва нам је иструлила – каже Томислав.
Као и све воћаре у Шумадији, и Тому муче ћуди неба. Последње две године на његове воћњакеударио је град, па није могао да пласира производе на руско тржиште. У исто време цена на домаћем тржишту била је доста ниска.
– Један део чачанске ране сам дао за 20 динара, црвењачу сам исто давао по 20, а ова преостала је ишла за ракију. Све по 18 динара. Гросу фелицију која се бере у октобру дајемо за 22 динара. О односу цене шљива и горива немам ништа лепо да кажем. Примера ради, пре 18 година шљиву сам предавао за 18 динара. Тада је цена нафте била око 50- 60 динара. Сада шљиву продајем по истој цени, а сви знамо колико је литар нафте. Сликовито речено, некада сам за буре нафте давао јагње од 40 килограма. Сада ми треба 3-4 јагњета, додаје Тома.
Ипак, Тома не одустаје од гајења шљива. Има вере да ће за његово газдинство доћи бољи дани, да ће небо бити милостивије, кад већ није поднебље. Његов крај и Липова раван из даљине изгледају питомо и идилично, али зиме су овде оштре, снегови велики. Кад нападају сметови, из оближњих шума долазе дивље свиње и јелени. Тешко му је да стигне до врха његовог брда и обиђе имање.
– Не одустајем, јер немам куд натраг. Од ових воћњака на Липовој равни одгајио сам, школовао децу, куповао земљу. Кажу ми да се заносим, јер желим да да имање доведем струју. Али прва бандера је далеко. Тако су причали кад сам багером прокопавао пут и довео воду. Хоћу овде да направим једну летњу кућицу, да можемо да се одмарамо док траје берба. Такав сам. Овде ме је живот спустио, на посну, сиромашну земљу. Волим је и поштујем. Својим трудом сам је добио. Моја је и другу немам. Ја ћу њој дати свој рад и зној, а она мени шта може – каже Тома.
Б. Ненковић
Добро јутро број 571 – Новембар 2019.
