Насловна АРХИВА ТУЈЕ: Расту из семена или резница

ТУЈЕ: Расту из семена или резница

Четинари се могу размножавати резницама и из семана, у пролеће или јесен, у зависности од врсте

7502
Фото: Pixabay

У последње време обратило нам се више читалаца са жељом да објавимо прилог о размножавању четинара, посебно туја. Помоћ смо потражили од Славице Танасић, дипломираног инжењера хортикултуре из Новог Сада, која истиче да љубитељи цвећа и зеленила воле да сакупљају семе и сами производе саднице, а затим их негују и комбинују с другим биљкама или користе за заснивање живе ограде. Четинари се могу размножавати на два начина – семеном (генеративно) или резницама (вегетативно).

Вегетативним размножавањем добијају се саднице које су потпуно идентичне биљкама са којих су резнице скинуте, (облик саднице, боја четина, висина, форма).
Идеално време за размножавање туја резницама је почетком јесени. С одабране саднице узимају се гранчице (резнице) дужине 5–10 центиметара. Горњи део резнице треба да је зеленкаст (овогодишњи прираст), а доњи одрвенео (прошлогодишњи). Гранчице је најбоље узимати рано ујутро, или увече, док још има влаге у ваздуху. Не ваља их скидати по јаком сунцу.

Рез се прави укосо оштрим калемарским ножем или воћарским маказама. Затим се око два до пет центиметара доњег дела резнице очисти од листића и умочи у хормон за ожиљавање, тако да што више препатара остане на косом резу. Хормони за ожиљавање могу бити течни или прашкасти, има их више врста, а у недостатку њих послужиће и добро уситњен прах од дрвеног угља (роштиљ угаљ). Резнице се стављају у мешавину песка и хумуса (40:60), тако што се зашиљеном гранчицом или оловком мало укосо направи отвор ширине два до пет центиметара, у који се стави резница. Затим се убадају са размаком у реду два до три центиметра. Редови треба да буду одмакнути један од другог толико да се резнице не додирују, а када се поставе на место, благо се притискају са стране, да не би остало ваздуха у супстрату. Обавезно се морају добро залити да би се обезбедила потребна влага.

Посуде с резницама стављају се у шарену хладовину, не у мрак и никако директно на сунце. Успешност и брзина ожиљавања зависе од услова који су обезбеђени, а обично траје између 30 дана и два месеца.

Фото: Pixabay

Ово је уједно и најбржи начин размножавања туја. Највероватније се неће ожилити све резнице, па треба повећати број за 20–30 процената, јер увек је боље да их је више пре садње на стално место.

Добијање садница туја из семена (генеративно) други је начин размножавања овог четинара. Сам процес до добијања биљака за садњу на стално место траје дуже, а оне добијене из семена нису све идентичне матичној биљци од које је узето семе.
Предност оваквог начина размножавања четинара је у томе што су биљке отпорније и дуговечније, а недостаци су дуг период успаваности, те почетни спор раст сејанаца.
Семе већине четинара сазрева у јесен (ариш, туја, јела), борова зими, а сакупља се када је потпуно зрело. До сетве га треба чувати у сувој, проветреној и хладној просторији.

Сетва је могућа у позну јесен, зими по снегу, а код неких врста и у пролеће. У јесен (октобар), сеју се тиса и клека, а у марту сва семена која не захтевају стратификацију (туја, оморике, смрче) и која су прошла стратификацију.
Дубина сетве зависи од величине семена и од физичких својстава земље. Једна те иста семена на лаганим земљиштима сеју се дубље, а на тежим плиће. Могућа је сетва и у свежу четинарску струготину. По правилу дубина треба да је 4–5 пута већа од дебљине семена. Дан раније намачу се у води. Брзо ће проклијати, обично за 10 до 12 дана.

Сејанци се малчирају четинарском струготином, помешаном с лисним компостом. Слој малча код мартовске сетве требало би да је 2–3, а јесењи 5–6 центиметра. Док биљчице расту површински слој земље треба одржавати умерено влажним. Међутим, ни с водом не треба претерати. Ако је супстрат сувише влажан, развијају се болести.
Кад је сунце јако неопходно је засењивање и обилније заливање. Ако су под неким дрветом или имају другу природну заштиту, са јужне или југоисточне стране, никаква додатна конструкција није потребна.

Приликом раста може доћи до међусобног загушења биљака, па их треба пикирати на веће растојање. Нега је уобичајена, с тим што их зими ваља додатно заштитити од хладноће.

За сејање и почетну негу сејанаца користе се посебне посуде. У њима се негују прве дветри године, а затим се у пролеће пресађују у леје на дорастање. У лејама је растојање између редова 50–100 центиметара, а растојање између биљака је од 30 до 50. Пре пресађивања предугачки коренови се скрате за једну трећину. Ако је код неких биљчица корен повређен, потапају се у блато од прегорелог стајњака и баштенске земље. Строго се води рачуна да се земља око корена сачува (због очувања симбиотичких бактерија). У леји се биљке редовно, једном недељно, заливају, без обзира на временске услове. Све остало – плевљење, окопавање, прихрањивање, обавља се уобичајено.

У „школици“ четинари расту и 5 до 8 година, у зависности од интензитета раста конкретне врсте, а затим се пресађују на стално место као солитери у врту, у групама, комбинују са другим врстама или формирају живу ограду.

Д.Р.

Добро јутро број 539 – Март 2017