Ко мисли да нема повртњака без мотике и окопавања, тај се вара. Има и те како, а поврће које се гаји на овај начин подједнако је квалитетно и укусно као оно које расте у „класичној“ башти. Овај начин садње и узгоја зове се „no-dig“, у преводу „без копања“, и у Србији има све више поклоника. Уместо да се окопава, земља се компостира и малчира, док се коров елиминише уз помоћ обичног картона.
Пише: Жељко Дулановић
Многобројне су предности ове методе, кажу њени поклоници. Немања Костић (37) са супругом Мартином и двоје деце на овај начин поврће гаји од пре четири године. У селу Врнчани код Такова „без копања“ обрађује башту на око 15 ари и део онога што произведе прода, а купци су, каже, презадовољни.
На овај начин може да се узгаја све од поврћа, а успех зависи највише од поштовања правила рада у “no-dig” башти. Поред поврћа, на овај начин гајимо и зачине и, с обзиром на то да не користимо никакву хемију, приноси су одлични. Од штеточина које највише нападају купусњаче, бранимо се антиинсект мрежом – каже Костић.
„No-dig“ башту најбоље је формирати пред зиму или у рано пролеће, док вегетација још мирује. Преко тла, које се претходно покоси и физички очисти, положи се картон у два слоја који спречава раст корова, па се преко картона у ширини леје набаци 10 до 15 центиметара компоста. Стазе између леја посипају се струготином или сечком, која је самлевено грање.
У оваквој башти све се ради ручно, обичним баштенским алатом, без употребе механизације. Предност ове методе је у томе што се поврће може гајити и на земљишту лошијег квалитета које није погодно за класичну обраду.
За већину биљака се прави расад, који се потом сади у формиране и сређене баштенске леје. Како се поврће и зачинско биље не сади у постојећем тлу, већ у компосту, квалитет рода је много бољи, а принос већи, јер је компост богат микроорганизмима и органским садржајем. Компост такође боље задржава влагу, попут сунђера, па “no-dig” башта не мора често да се залива. Неопходно је само сваке године додати преко леје два до три центиметра новог компоста – прича Немања.
Костићи не купују компост, већ га праве сами од прегорелог стајњака, старог две године. Уколико се не купује картон већ се користе одбачене кутије, кажу, обавезно треба уклонити самолепљиву траку.
– Ако се “no-dig” башта редовно одржава, рад у њој није напоран, али ако се запусти и трава пробије, онда ће касније бити муке да се поново доведе у ред. Због тога када у некој леји нема ништа посађено, треба је прекрити фолијом или сламом. С друге стране, уколико се све ради како треба и ако се правилно испланира редослед садње, уз коришћење расада могу се постићи и четири садње на истој површини. Период вегетације се продужава коришћењем флиса преко леје у рано пролеће и касну јесен – преноси своја искуства Немања.
За “no-dig” начин гајења поврћа у свету се зна одавно. Пионири у овом послу су јапанац Масанобу Фукуока и американка Рут Стаут, али га је прославио енглез Чарлс Даудинг који већ 40 година на овај начин гаји поврће на разним меридијанима. Костићи су се за башту „без копања“ заинтересовали сасвим случајно. Немања је завршио основне и мастер студије на Факултету организационих наука у Београду и једно време је радио на Електротехничком факултету. Када је остао без посла, преселио се с породицом у Врнчане и од тада су он и супруга му, како воли да каже, „чисти пољопривредници“.
Најпре сам се заинтересовао за пермакултуру, а онда сам открио прелепи свет регеративне пољопривреде, а преко ње и „no-dig“ метод који од 2019. примењујемо у садњи поврћа. Поред баште, имамо и пластеник од 200 квадрата и сушару за воће, поврће, гљиве и лековито биље. Бавимо се узгојем непрскане, еколошке хране, а продајемо и расад – каже Костић.
Будућност виде на селу
Тројица пријатеља, Никола Илић (26), Данило Јовичић (22) и Александар Грујичић (21) из Уба почетници су у овом послу. Све је, кажу, кренуло на Грујичићеву иницијативу. И он планира да се, попут Костића, једног дана из града врати на село. Уз помоћ пријатеља кренуо је да обнавља запуштено имање, а први посао им је била башта формирана “no-dig” методом.
У селу Шарбане код Уба, њих тројица су средином марта ове године на три ара посејали бели и црни лук, кромпир, краставац…
Комшије нису равнодушне
У таковском крају, где се поврће, воће и житарице углавном гаје уз примену заштитних средстава, нису у почетку били одушевљени баштом коју су „no-dig“ методом у Врнчанима засејали Немања и Мартина Костић.
Комшије су у почетку биле резервисане и сумњичаве, али резултати их не остављају равнодушним. У овом крају има још досељеника из Београда и они су много заинтересованији за нове технике и непрскану храну – истичу Костићи.
Живели смо у граду и пре се нисмо бавили пољопривредом, али смо одлучили да више не једемо прскано поврће које углавном стиже из Албаније, већ да га произведемо сами на потпуно органски и друштвено одговоран начин. Истражујући мало о томе, сазнали смо за “no-dig”. Судећи према објавама на друштвеним мрежама, овај метод је у Србији све популарнији, а примењују га углавном хобисти као и ми, мада има и неколико повртара који су уложили значајна средства – каже Грујичић.
Башту су уредили како то правила ове методе налажу. Најпре су очистили земљиште од корова, па потом поставили картон и преко овчије стајско ђубриво, а стазе између леја прекрили сечком.
Овом начину садње привукло нас је то што се с мање утрошеног времена и без коришћења заштитних хемијских средства добијају много бољи резултати. Надам се да ћемо на крају бити задовољни и квалитетом и приносом. А многи су нам помогли око баште, што саветима, што у семену, стајњаку или алату. Паралелно ћемо ове године радити и на запуштеном воћњаку и да оспособимо пилићарник, јер будућност видимо у селу – каже Грујичић.
