Rampe na granicama zbog korone nisu ništa novo, jer na sličan način je i u prošlosti, u vreme epidemija, vlast štitila svoje podanike od virusa i bolesti. A kao svedočanostvo tome, u selu Trudovo kod Nove Varoši i danas se mogu videti ostaci kamenog zida koji je pre skoro dva veka po naredbi kneza Miloša podignut duž granice prema Otomanskoj carevini kako bi se Srbija zaštitla od kuge.
Mada je, koliko se zna, ta ograda jedino ovde sačuvana i mogla bi da bude deo turističke ponude, za njene ostatke malo ko zna. Nema je ni u turističkim prospektima, a u zemljama koje više drže do sebe i svoje istorije njegovi ostatci bili bi turistička atrakcija i donosli selu solidne prihode. Umesto toga, zid zarasta u kleku i trnje i ukoliko se na njegovoj zaštiti nešto ne uradi, neće mu uskoro ostati ni traga.
-Narod ga je zidao bez gunđanja, kulukom, jer se sa knezom, zbog njegove preke naravi, nije bilo šaliti. Kulakom su se nakon Drugog svetskog rata zidali i seoski domovi, koji odavno nisu u funkciji i propadaju- kažu meštani.
Kako hronike beleže, zid je podignut 1837. godine kao brana od nadlolazeće zaraze koja je u susednoj Otomanskom carstvu kosila u to vreme i staro i mlado. Proteže se kroz krš, sadašnjom međom između sela Donje i Gornje Trudovo na desnoj obali Tisovice i liči na običnu ogradu od naslaganog kamena kakvu meštani u ovom kraju podižu oko svojih imanja.
Više nema zadruge
– Nekad je samo kod nas u Donjem Trudovu Zadruga otkupljivala i po 1.000 jagnjadi godišnje, mnogo zlatarskog sira, krompira, šumskih plodova. Više međutim nema zadruge niti ima ko da radi i obrađuje imanja, a zbog loših puteva godinama su nas zaobilazili i nakupci. Najteže je zimi, kada je sneg. Put uglavnom sami čistimo traktorskim vozama, a opština nam daje naftu– kažu meštani.
– Kada je kuga najozbiljnije ugrozila Srbiju, knez Miloš je naredio da se duž cele granice postavi ograda od plota, proseka ili na način koji najbolje odgovara terenskim uslovima. Narod je, uplašen strahom od kuge, podigao graničnu ogradu bez roptanja, a njeno održavanje kulukom bilo mu je stalni teret – navodi Novak Živković u knjizi „Užički neimari“.
Sve do balkanskih ratova 1912. meštani Donjeg i Gornjeg Trudova su živeli u dve države, razdvojeni granicom koja je iscrtana padinom Prisoja posle Drugog hatišerifa 1833. godine. Donje Trudovo danas ima tek nešto više od 70 žitelja, a slično brojno stanje je i u susednom Gornjem Trudovu. Meštani se uglavnom bave stočarstvom i proizvodnjom krompira
– Kamen iz ograde meštani su poslednjih decenija mleli u frakciju za zidanje kuća, tako da joj danas ili nema traga ili se vide samo temelji. A naši stari su pričali da su zbog ograde na granici nekada imali mnogo problema. Tako je, kažu, mladoženja iz Topalovića u Donjem Trudovu morao sa svatovima da jaše po mladu više od pet sati preko Javora gde je bila carinarnica, mada je od svoje kuće mogao iz ruke da baci kamen u njeno dvorište u susednoj Debelji – kaže Jordan Džekulić iz Gornjeg Trudova.
Meštani su sve do pre par godina do komšija u susednom selu mogli jedino pešice, planinskom stazom zaraslom u trnje. Sada ih spaja makadamski put, pa jedni drugima mogu lakše u goste ili na ispomoć u seoskim poslovima.
– Naše pretke je razdvajala granice i kameni zid, a nama je pre šest decenija Zlatarsko jezero potopilo put i odseklo nas od sveta, pa smo do prvih komšija iz Gornjeg Trudova putovali i do 60 kilometara, obilazno preko Kokinog Broda i Nove Varoši. Zbog toga smo platili ko je koliko mogao, da buldožerom prokrčimo stari rabadžijski put između dva sela. Do komšija u susednom Gornjem Trudovu sada putujemo svega tri kilometra makadamom – kaže Drago Topalović iz Donjeg Trudova.
Dva Trudova su danas na umoru, kao i većina drugih planinskih sela u ovom delu Srbije. Mladi su otišli u grad za boljim životom, a na ognjištima su ostali uglavnom stari, vezani za rodnu kuću i zavičaj.
Željko Dulanović
