Рампе на границама због короне нису ништа ново, јер на сличан начин је и у прошлости, у време епидемија, власт штитила своје поданике од вируса и болести. А као сведочаноство томе, у селу Трудово код Нове Вароши и данас се могу видети остаци каменог зида који је пре скоро два века по наредби кнеза Милоша подигнут дуж границе према Отоманској царевини како би се Србија заштитла од куге.
Мада је, колико се зна, та ограда једино овде сачувана и могла би да буде део туристичке понуде, за њене остатке мало ко зна. Нема је ни у туристичким проспектима, а у земљама које више држе до себе и своје историје његови остатци били би туристичка атракција и доносли селу солидне приходе. Уместо тога, зид зараста у клеку и трње и уколико се на његовој заштити нешто не уради, неће му ускоро остати ни трага.
-Народ га је зидао без гунђања, кулуком, јер се са кнезом, због његове преке нарави, није било шалити. Кулаком су се након Другог светског рата зидали и сеоски домови, који одавно нису у функцији и пропадају- кажу мештани.
Како хронике бележе, зид је подигнут 1837. године као брана од надлолазеће заразе која је у суседној Отоманском царству косила у то време и старо и младо. Протеже се кроз крш, садашњом међом између села Доње и Горње Трудово на десној обали Тисовице и личи на обичну ограду од наслаганог камена какву мештани у овом крају подижу око својих имања.
Више нема задруге
– Некад је само код нас у Доњем Трудову Задруга откупљивала и по 1.000 јагњади годишње, много златарског сира, кромпира, шумских плодова. Више међутим нема задруге нити има ко да ради и обрађује имања, а због лоших путева годинама су нас заобилазили и накупци. Најтеже је зими, када је снег. Пут углавном сами чистимо тракторским возама, а општина нам даје нафту– кажу мештани.
– Када је куга најозбиљније угрозила Србију, кнез Милош је наредио да се дуж целе границе постави ограда од плота, просека или на начин који најбоље одговара теренским условима. Народ је, уплашен страхом од куге, подигао граничну ограду без роптања, а њено одржавање кулуком било му је стални терет – наводи Новак Живковић у књизи „Ужички неимари“.
Све до балканских ратова 1912. мештани Доњег и Горњег Трудова су живели у две државе, раздвојени границом која је исцртана падином Присоја после Другог хатишерифа 1833. године. Доње Трудово данас има тек нешто више од 70 житеља, а слично бројно стање је и у суседном Горњем Трудову. Мештани се углавном баве сточарством и производњом кромпира
– Камен из ограде мештани су последњих деценија млели у фракцију за зидање кућа, тако да јој данас или нема трага или се виде само темељи. А наши стари су причали да су због ограде на граници некада имали много проблема. Тако је, кажу, младожења из Топаловића у Доњем Трудову морао са сватовима да јаше по младу више од пет сати преко Јавора где је била царинарница, мада је од своје куће могао из руке да баци камен у њено двориште у суседној Дебељи – каже Јордан Џекулић из Горњег Трудова.
Мештани су све до пре пар година до комшија у суседном селу могли једино пешице, планинском стазом зараслом у трње. Сада их спаја макадамски пут, па једни другима могу лакше у госте или на испомоћ у сеоским пословима.
– Наше претке је раздвајала границе и камени зид, а нама је пре шест деценија Златарско језеро потопило пут и одсекло нас од света, па смо до првих комшија из Горњег Трудова путовали и до 60 километара, обилазно преко Кокиног Брода и Нове Вароши. Због тога смо платили ко је колико могао, да булдожером прокрчимо стари рабаџијски пут између два села. До комшија у суседном Горњем Трудову сада путујемо свега три километра макадамом – каже Драго Топаловић из Доњег Трудова.
Два Трудова су данас на умору, као и већина других планинских села у овом делу Србије. Млади су отишли у град за бољим животом, а на огњиштима су остали углавном стари, везани за родну кућу и завичај.
Жељко Дулановић
