Млечно говедарство је вишедеценијска традиција у породици Лукић из Бошњана код Параћина. Андрија (22) и Алекса Лукић (19) практично су одрасли на фарми говеда деда Радета и баба Славице, али су решили да оду корак даље и да почну да се баве и производњом сирева, што се показало као врло исплативо.
Сир је незаобилазна намирница на скоро свакој српској трпези, уз било који свакодневни оброк, или као деликатес уз вино за неке посебне прилике. Управо су се тиме водила браћа Лукић када су одлучили да праве сиреве, и то оне деликатесне.
О говедима учили од деде, о сиру од бабе
– Баба и деда дуго имају фарму музних и товних говеда, сада је ту укупно 35 грла, од тога двадесетак музних крава сименталске расе. Наши родитељи већ дуго, сигурно 20-ак година, откупљују млеко, имају откупну станицу и продају млеко једној великој млекари у Параћину. Они се не баве производњом, а мој брат и ја смо желели да унапредимо посао, тако да смо се одлучили за производњу сира и качкаваља. Ми смо одмалена помагали баби и деди око говеда, тако да знамо све послове у млечном говедарству. Гледали смо бабу како прави сир за нашу породицу и познајемо технологију прављења овог млечног производа – каже старији брат Андрија.
Браћа Лукић одлучила су да почну с производњом димљеног крављег сира, димљеног качкаваља и сира у маслиновом уљу. Најпре су испробали неколико рецепата, понудили пријатељима да пробају, а када су видели да се то људима итекако свиђа, решили су да крену с већим количинама које би понудили на тржишту.
– Имамо бели крављи сир који се прави на стари српски традиционални начин од пуномасног млека и који се онда дими, након што се направи сир од млека у које се стави само сирило и со. Тај сир стоји око месец дана у условима које захтева адекватно дозревање, односно, у одређеним микроклиматским условима, на температури између 13 и 15 степени. Имамо просторију која је опремљена по прописима и стандардима. Затим следи димљење које траје неколико дана. Важно је да у сиру нема никаквих конзерванса и адитива, тако да је 100 посто природан производ. Затим те сиреве вакумирамо, да би могли дуже да стоје – објашњава Андрија Лукић.
Сир са зачинима најпродаванији
Како би понудили тржишту још неке укусе, у тај сир стављају разне додатке, као што је алева паприка, сремуш, као и мешавина зачина (мирођија, сремуш и оригано). Управо је тај сир са зачинима најпродаванији.
Имамо још један занимљив производ који је прави деликатес. А то је димљени сир, с више укуса, у екстра девичанском маслиновом уљу – каже наш саговорник.
Лукићи кажу да је тражен и димљени качкаваљ.
Качкаваљ правимо по рецептури гауде. То је тврди сир. Стоји три месеца, па се онда дими. Мало је дужа процедура, јер сваки качкаваљ мора да сазри, пошто временом добија укус и арому – истиче Андрија.
Основни рецепт за израду белог сира браћа су научила од своје баке, али су га и сами дорадили по свом укусу.
Једноставно, пробали смо то што смо направили, дорађивали, усавршавали и тако дошли до ових производа које тренутно радимо. Људима се то свидело – каже Андрија.
Млади Лукићи још увек немају велике количине сирева и качкаваља, јер све раде сами и све раде ручно. Физички није тежак посао, али, како кажу, захтева доста времена.
Производимо до 10 килограма дневно. То за сада није велика производња, али нас двојица не можемо више да постигнемо. Потражња се полако повећава, и планирамо да повећамо производњу. Зато ћемо морати да набавимо одговарајуће машине и апарате и можда ангажујемо неког радника. Пошто имамо регистровано пољопривредно газдинство, вероватно ћемо да конкуришемо за неке субвенције. До сада ништа нисмо користили. Пошто смо млади и пољопривредници и предузетници, мислим да би држава требало да омогући неке повластице за нас младе који покрећемо свој бизнис – наглашава Андрија Лукић.
Сиреве продају преко интернета, муштерије долазе на кућни праг, као и у оближњим маркетима и ресторанима у округу. Цене су од 900 до 1.200 динара, а сви сиреви су вакуумирани, тако да могу и дуже да стоје.
Салон вина у Параћину пун погодак
Андрија и Алекса су своје производе представили на Салону вина, који је у марту одржан у Параћину, што се показало као пун погодак. Осим што су продали већу количину сирева, оно што је још важније, направили су контакте за будућу сарадњу.
Иако још млади, браћа планирају да остану да живе на селу. Андрија студира пословну економију, а Алекса завршава економску школу. Надају се да ће им то знање помоћи у послу када је реч о финансијама, пошто им онај главни део, производња сира и качкаваља, већ добро иде од руке.
Пише: Јелена Лукић
