Насловна АРХИВА UZGOJ KUNIĆA: Idaelni za vikendice ili dvorište

UZGOJ KUNIĆA: Idaelni za vikendice ili dvorište

Кунићи су изврсни за гајење у викендицама и малим двориштима – не захтевају много простора и прилично су отпорни. Интересантно је да много лакше подносе хладноћу него врућину. Њихов простор треба да буде добро проветрен, али не смеју да буду изложени промаји.

4297
Фото: Pixabay

Kunić (Orycto lagus cuniculus) kao sisar ubraja se u red glodara (Rodentia) i u porodi cu zečeva (Lepo ridae). Izuzetno je društvena životinja i u prirodi uvek živi u grupama. Veći deo dana i noći provede u spavanju. Najaktivniji je predveče i uveče i tada mu treba omogućiti slobodno kretanje, naročito ako je većinu dana zatvoren u kavezu. Kunići se koriste za proizvodnju mesa, krzna, vune, stajnjaka, a uzgajaju se i za potrebe naučnih istraživanja. Postoje tri vrste uzgoja:
-seoski ili porodični – karakterističan je za uzgajanje kunića sa 5 do 20 ženki. Proizvodnja se odvija na poljoprivrednim gazdinstvima i meso koje se dobije većinom se koristi u domaćinstvu. Tehnologija gajenja je jednostavna, te kunići neznatno konzumiraju industrijsku hranu;
-poluintenzivan – na farmi s oko 300 ženki, gde je dovoljna briga jedne osobe. Tehnologija gajenja je naprednija i modernija;
-intenzivan ili industrijski – na farmama s više od 300 ženki. Ulaganja su znatnija i tehnološki proces gajenja mora da odgovara intenzivnoj proizvodnji.
Neophodno je da leglo bude dobro zaštićeno, s temperaturama između 30 i 35 Celzijusovih stepeni, a idealna temperatura prostorije u kojoj borave je između 15 i 20 stepeni.

Proizvodni proces kunića vezan je za trajanje obdanice – najveći je u proleće, a najmanji tokom jeseni. Za uzgoj nije potreban poseban prostor – mogu da posluže dvorišne zgrade, pomoćne prostorije, uz uslov da nisu izložene direktnom suncu i kiši. Isto tako, prostor ne sme da bude vlažan. Kunići su izvrsni za gajenje u vikendicama i dvorištima – ne zahtevaju mnogo prostora i prilično su otporni. Interesantno je da mnogo lakše podnose hladnoću nego vrućinu. Njihov prostor treba da bude dobro provetren, ali ne smeju da budu izloženi promaji.

Jedan od najvažnijih objekata u proizvodnji je kavez. Kavezi za rasplodne kuniće su flet dek (15 do 16 tovljenika po kvadratnom metru), kalifornija (17 do 18 tovljenika/m2) i baterija (20 do 23 tovljenika/m2) za tov i remont. Oni mogu da se ređaju spratno. Dno kaveza, predviđeno za lake i srednje rase, uvek je žičano, a drveno i ravno za teške, i nikada ne sme da bude vlažno. Na drveno dno (zbog izlučevina) potrebno je stavljati piljevinu ili seno, a kaveze je neophodno redovno čistiti. Njihove dimenzije za male i srednje rase su 60x60x50, a za krupne 100x60x50 centimetara. Ako su kavezi od drveta, mogu se smestiti i u dvorištu i ne moraju biti u zatvorenoj prostoriji. Smeštaj u zatvorenom ima prednosti – kunići su zaštićeni od komaraca, buke, a zimi su povoljniji temperaturni uslovi.
Takođe, ima i nedostataka – vazduh je manje čist nego na otvorenom, a leti može da bude i zagušljivo, što kunići znatno teže podnose nego hladnoću. U kavez s osnovom 60x80cm može da se smesti jedna ženka prosečne veličine. Ne vredi je stavljati u manji, čak i kada je prividno dobro smeštena. Što je manji prostor, time je veći uticaj zatvorenosti na pojavu stresa, a ženka onda teže podnosi toplotu, paru, promenu hrane itd. I mužjak ima potrebu za većim kavezom – na manjem prostoru pre oteža i oplođuje s lošijim rezultatima. Kavez namenjen otvorenom prostoru treba napraviti tako da mu sve strane (osim prednje) budu od neprovidnog materijala, od tvrdog drveta ili od lako obradivog sintetičkog materijala. Metalni kavez nije povoljan za otvoren prostor zato što je hladan, a cilj je da bude okota i tokom zime. Međutim, u zatvorenom prostoru metalni kavez odgovara jer se lako čisti, trajan je i kunići ga ne mogu izgristi. Može da bude s rešetkama, a stranice koje odvajaju životinje treba da su od punog neprovidnog materijala, da ne bi uznemiravale jedna drugu. Izuzetno pogoduje ako prednja strana kaveza ima jedna pokretna vrata – bolje se rukuje s kunićima (vađenje i vraćanje), čišćenje kaveza je olakšano itd. Njegovo dno treba da je barem u jednoj polovini rešetkasto, da bi mokraća mogla da otiče. Letve bolje štede noge nego metalne rešetke. Međutim, kunići ih rado grizu, čime proširuju otvore i tako mogu da uglave i polome nožice.

Neizostavni deo kaveza za ženku je dobar sanduk za koćenje – zatvoren i koji ima otvor u koji skotna ženka može da uskoči. On je u kavezu samo kad je neophodan, tri dana pre koćenja. Vadi se kada mali kunići dostignu 3,5 do 4 nedelje. Jednostavno rešenje je da se samo smesti u kavez, ali kavez može da se napravi tako da mu se jedna strana može izvaditi i umesto nje okačiti sanduk. U ovom slučaju, dno sanduka treba da je malo niže od dna kaveza, tako da mali kunići koji slučajno izađu iz kaveza, mogu lako da se vrate u gnezdo.
Hranilica i pojilica mogu da budu sasvim jednostavne – valovi, ali svakako mora da se spreči da kunić hranu iskopa ili uprlja. Ako se semenke ili dopuna hrane sipaju u valov, njegove ivice treba da se uvrnu prema unutra, da bi se onemogućilo iskopavanje. Na gornju stranu valova neophodno je staviti rešetkasti mehanizam, kao male ležeće merdevnine, koji će omesti male kuniće da legnu u valov. Xep za seno je važan – održava ga čistim i životinje ne mogu da sednu na njegovu kupu. Ako ga preskaču neće ga pojesti, što dovodi do gubitka hrane. Xep treba smestiti tako da ispod njega bude jedan mali valov u koji upada lom sena koji kunići mogu da pojedu kasnije. Voda može da se daje i u širokim staklenim posudama, ali se moraju učvrstiti, da se ne bi prevrnule. Staklo može lako da se čisti, a i pristupačno je.
Razmnožavanje, zrelost kunića zavisi od rase. Srednje teška rasa ženke zrela je sa 4,5 do 5, dok su mužjaci zreli sa 5 do 6 meseci. Ženka nema uređen estrusni ciklus kao krava, ovca ili krmača. Prihvata mužjaka samo u estrusu. Na svakih 20 ženki ide jedan mužjak. Skotne su najviše tokom proleća, dok procenat opada u jesen i tokom zime, zbog smanjene dnevne svetlosti. Pojava lažne trudnoće karakteristična je za kuniće. Kada dođe vreme parenja, ženka se uvek stavlja u kavez mužjaka, jer je u svom agresivnija, a mužjak opet utroši više vremena za upoznavanje novog kaveza. Ako parenje ne uspe za pola sata, ženku je bolje vratiti na svoje mesto i pokušati ponovo kasnije. Posle uspešnog parenja nastaje period skotnosti od 30 dana. Za to vreme, apetit ženke raste, telo joj oteža. Tri dana pre očekivanog koćenja, neophodno je staviti u sanduk za koćenje odgovarajuću prostirku – slamu ili seno. Može se i ostaviti da je ženka sama uredi prema svojoj volji. Pre koćenja, kida dlake sa sebe i pravi gnezdo za okot. Uglavnom se koti brzo i lako, s veoma retkim komplikacijama. Ako ima više od deset malih kunića, valja ih dati drugoj ženki. Između koćenja majke i majke dadilje ne sme da prođe više od 3 do 4 dana. Najkasnije za dva dana treba proveriti da li među okotom ima mrtvorođenih i uginulih i odstraniti ih. Mladi su slepi, slabo pokretni i goli. Samostalno se hrane u uzrastu od 15 do 20 dana, brzo stasavaju i veoma su plodni.

Kunići koji se odgajaju za lične potrebe hrane se i razmnožavaju drugačije od onih koji se pripremaju za prodaju, tj. tržište. Dve priplodne ženke s jednim mužjakom mogu snabdeti manje domaćinstvo mesom tokom cele godine, ako se pare sistematski, brižljivo gaje, hrane i štite od bolesti. Priplodne ženke mogu da se oplode četiri do pet puta na godišnjem nivou u uobičajenim uslovima i svaki put da dobiju barem po šest malih kunića. Od dve ženke može da se dobije 48 do 60 kunića do 3kg, ili ukupno 148 do 180kg živih kunića godišnje.

Konzumno meso čini oko 50 odsto. Ako je ovolika količina mesa dovoljna za domaćinstvo, kunići se sparuju tako da se dobije okot svake šeste nedelje, kada se pari prvo jedna, pa druga ženka. Ista ženka dolaz i na red u proseku na svaka tri meseca. Male kuniće isplativo je držati s majkom do šeste nedelje – posle toga, ženki se drastično smanjuje količina mleka. Kunići odvojeni od sise u narednih 8 do 10 nedelja dostižu masu od 2,6 do 3kg, kada su spremni za klanje. Računajući od prvog parenja prve ženke, treba da prođe 4,5 do 5 meseci do klanja prvih kunića. Od tada pa nadalje može se svake nedelje klati po jedan kunić. Ako se ženka (ili obe) razboli ili ugine, tj. neće da se pari, najbolje je za majku odgajiti jednu od mladih ženki. Za priplod se bira dobro razvijena, zdrava ženka u dobu od 6 meseci. U ovom slučaju neophodno je menjati i mužjaka, jer bi u protivnom novu ženku sparivali sa svojim ocem, što bi dovelo do manje otpornog i slabije rastućeg okota. Mužjaka uvek treba nabaviti iz novog krvnog srodstva, koji nije ni u daljoj vezi sa ženkom. Inače, mužjak se može kupiti ili menjati.

Ako je domaćinstvo veće, potrebno je više mesa i isplati se imati dvostruki broj priplodnih ženki –njih četiri s jednim mužjakom. Odjednom se pare i okoćuju dve, od kojih se isto tako odvajaju mladunčad. Ovakav uzgoj ima mnogo prednosti. Ako prilikom koćenja ženka doživi nezgodu, tada mladunčad, ili deo njih, mogu da se pridodaju drugoj. Međutim, prirast kunića mora detaljno da se isplanira zbog smeštajnog prostora, hrane i skoro dvostruko više i posla.

Veći kunići gaje se pojedinačno u posebnim kavezima, da bi se izbegle povrede usled međusobne tuče. Ako su životinje mlade, treba sačekati da dostignu 5 do 6 meseci, kada se mogu pariti. Mužjake je bolje uključiti u gajenje mesec dana posle ženki. Ukoliko su životinje starije od pola godine, potrebna im je jedna do dve nedelje pre parenja da se naviknu na nov smeštaj i hranu.

Pol kunića se može ustanoviti isključivo posmatranjem polnih organa, uz pomoć veterinara ili stručnog i iskusnog uzgajivača. Treba znati i šta su kunići jeli kod prethodnog vlasnika, da bi koristili istu hranu za prelazni period u uzgoju. Na dan transporta neophodno im je dati vode i sena, a sutradan može da se počne s postepenim privikavanjem na novu hranu.

Mali kunići otvaraju oči oko desetog dana i iskaču iz gnezda. U zavisnosti od vremenskih prilika, sanduk za koćenje može da se skloni posle tri i po do četiri nedelje. Mladunci se odvajaju od majke kad dostignu 6 nedelja, tako što se majka odnosi u novi kavez. Ovako odvajanje predstavlja manji stres za njih. Oni se u tom dobu već sasvim dobro hrane samostalno i rado jedu ono što su videli od majke i što su jeli zajedno s njom. Prema drugoj hrani su nepoverljivi. Kada dostignu starost od tri i po do četiri meseca neophodno ih je staviti u zasebne kaveze, ili ih bar razdvojiti prema polu. U to doba, mužjaci se već nemilosrdno bore i jedni drugima mogu naneti i teže povrede. Zbog toga, kavezi mogu da se naprave tako da se pregradni zidovi samo ubace i životinje razdvoje.

Foto: Pixabay

Sve rase kunića vrlo su isplative za gajenje u domaćinstvu, jer se hrane jeftinom hranom biljnog porekla. U malim grupama, hrane se svežom i suvom lucerkom i detelinom, travom, uz dodatak zobi, ječma, pšenice, kukuruza, mekinja, uljane sačme i rezancima šećerne repe. U koncentratima za ishranu ima dehidriranog lucerkinog i krmnog brašna, suncokretove sačme, kalcijum-karbonata, natrijum-hlorida, kao i vitamina i minerala. Jedino mora da se vodi računa o tome da prelazak sa suve na svežu hranu mora da traje najmanje deset dana. Odraslom kuniću krupne rase potrebno je 150g kukuruza dnevno, uz obilje sveže, zelene hrane. Ako se uporedi isplativost kunića u odnosu na svinje, dolazi se do podatka da se za 1 kg prirasta svinje utroši 3kg kvalitetne hrane, dok se za 1kg napretka kunića potroši oko 2kg.

Seno dobrog kvaliteta, zeleno, mirišljavo, koje nije plesnivo, najprirodnija je hrana za kuniće. Ako je ono stalno prednjima, mnogo lakše se odabira dopunska hrana, u zavisnosti od toga šta je na raspolaganju. Životinje se neće razboljevati, jer im je seno stalna hrana. Ako se sastoji od različitih trava, a ne samo od lucerke, kunići će ga rado konzumirati. U prelaznom periodu mogu na njemu da žive i ako ne dobijaju drugu hranu. Prilikom kupovine sena neophodno je:
-da bude svetlozelene boje – ne valja ako je mrko;
-proveriti da li se oseća na plesan – od plesnivog sena kunići se razboljevaju, ženke mogu da odbace okot, čak i dauginu;
-zavlačenjem ruke što dublje u njega proveriti da li je pretoplo. Ako jeste, ne treba ga kupovati;
-prikupljati ga s mesta gde nije moglo da se zagadi olovom, sredstvom za zaštitu bilja ili drugim otrovnim materijama;
-paziti da u njega ne dospeju otrovne biljke;
-dobro ga osušiti i ako je moguće držati ga u zatvorenom prostoru ili na tavanu.

Takođe, treba odabrati povoljno vreme, jer ako više puta pokisne gubi hranljive materije, postaje mrke boje i propada.
Koncentrat sadrži sve što je kunićima potrebno, u idealnoj razmeri. Međutim, kod onih gajenih za lične potrebe nije ga uvek nužno koristiti. Veća količina je neprikladna, jer ima rok upotrebe. Životinje se na koncentrat lako naviknu i posle neće ništa drugo da jedu. Često mu se menja kvalitet, što ponekad može da im šteti, ili ako je nova vrsta – neće ga jesti. Koncentrat je i skup. Od zrnaste hrane kunićima odgovaraju ječam, zob i pšenica. Naravno, poješće i kukuruz, ali ga je bolje davati zimi i kunićima dospelim za klanje. Ostali deo hrane su sezonske namirnice. Za ishranu može da se koristi povrće, kukuruz, strnjika graška ili čičoke, otpalo voće, šargarepa i razne druge vrste hrane iz bašte ili sa polja, a da ni je prskano, trulo ili zaraženo. Kunići mogu da jedu i razne otpatke iz kuhinje, npr. osušen hleb. Ovde je važno držati se istih pravila kao kod sena. Hrana ne sme da bude plesniva i kvarna. Otpaci se drže na mestu koje nije dostupno miševima i gde se neće kvariti. Kunićima ne treba davati sirove ljuske, klice i strnjiku od krompira i paradajza, čak se mora oprezno rukovati i kupusom. Životinje mogu da se naviknu na svežu travu ako je dobijaju u početku u manjim količinama koje se postepeno povećavaju. Pokisla i vlažna trava može da bude opasna. Zato se pre korišćenja ostavi da malo provene.

Pijaća voda je važna, u svakom dobu života i uz svaku hranu. Ako je kunić ne dobija dovoljno, smanjuje mu se telesna težina, sposobnost za reprodukciju i slabe sve karakteristike zbog kojih se gaje. Potrošnja vode uvećana je preko leta, prilikom viših temperatura i ishrane sušenom hranom, kao i za vreme dojenja malih, kada nedostatak vode može dovesti do njihovog zasušenja i uginuća. Posle koćenja, ženka koja ne dobije vodu može da pojede i svoj okot. Meso kunića cenjeno je u mnogim zemljama. Zanimljivo je da ga priznaju sve religije u svetu koje ne zastupaju vegetarijanstvo. Posnije je od ostalog mesa, a priprema se kao piletina. Obiluje belančevinama, vitaminima B kompleksa i mineralima. Izuzetno je hranljivo, lako se vari i siromašno je mastima. Sastav i kvalitet zavise od rase, starosti, pola, načina držanja i ishrane. Tovni kunići za jedan kilogram prirasta utroše 3,25 do 4,5kg hrane. Klanjem i obradom onih mlađih od 12 nedelja dobijaju se mase trupova od 0,80 do 1,80kg, za šta je potreban kunić žive vage od 1,3 do 2,7kg. Korist proizvodnje zavisi od produktivnosti rasplodnih kunića, prodaje i plasmana proizvoda. Rase za meso i krzno su krupne, mirnog temperamenta i mase do 10kg. U njih se ubrajaju belgijski orijaš, kao i francuski ovnoliki kunić Najčešći su kalifornijski i novozelandski kunić, kao i hibridi dobijeni ukrštanjem ovih rasa. Među našim odgajivačima preovlađuju teške rase, kao što su orijaš, orijaški šarac, ovnoliki kunić.

Krzno se deli na ono koje ima dlaku i kožicu i na ono koje nema dlaku. Krzno je zapravo kožica s dlakom svih vrsta, osim angora kunića. Kvalitetno krzno je čvrsto, grubo i svilenkasto, površine od 5 do 25 kvadratnih decimetara. Najkvalitetnija su od belih kunića. Skidanje se obavlja odmah posle isticanja krvi, na dva načina – guljenjem i svlačenjem. Rase za krzno i meso odlikuju se lepom bojom i kvalitetnim krznom – činčila, francuski srebrnasti, emački srebrnasti crni, bečki plavi, reks i havana kunić.

Za proizvodnju vune koristi se angora rasa kunića. Dobija se od 5 do 8cm dužine čupanjem, češljanjem ili šišanjem. Nežna je i laka, izvanredno održava toplotu, deset puta je toplija od ovčije i lako se meša s ostalim vrstama vune. Postoje tipovi crne, sive ili riđe boje, kao i oni s dvostrukom bojom. U proizvodnji uglavnom se nalaze angora kunići bele boje i najtraženiji su na tržištu. Od jednog angora kunića godišnje dobije se od 300 do 600 grama vune, a od jednog kilogram a vune 2,5 metara tkanine.

Najčešće bakterijske bolesti su pastereloza (kunići imaju upalu očne i nosne sluznice), kao i genitalne infekcije, praćene gnojnim iscetkom, tularemija, klostridijske enterotoksemije, praćene vodenastim ili krvavim prolivom (visok mortalitet), spirohetoza, stafilokokoza (brza uginuća), salmoneloza, listerioza, tuberkuloza, zarazna hunjavica i tajzerova bolest, kojoj su najviše podložni mladi kunići.
Virusne bolesti koje se javljaju su:
-miksomatoza – pojava miksomatoznih čvorova u blizini očiju, usta, nosa, ušju i genitalija. Temperatura je 41 stepen, te je smrtnost do 99 odsto. Preventiva je vakcinacija;
-fibromatoza – tumorozna bolest vezivnog tkiva;
-boginje – propraćene su povišenom temperaturom, gubitkom apetita, dijarejom i na kraju javljaju se mrlje na koži i papule prečnika od 1 cm. Smrtnost je i do 46 odsto;
-hemoragična virusna bolest ili bolest X– kada se pojavila, skoro svi prometi bili su zaustavljeni.

Preventiva je vakcinisanje dva puta godišnje. Kunići mogu da obole i od drugih bolesti, ali je manju farmu lako držati pod kontrolom. U slučaju i najmanje nepravilnosti, veterinar je neophodan. Otpornost je veća kod onih koji se:
-gaje na otvorenom,
-ne smeštaju gusto,
-hrane promenljivom hranom ali baziranom na senu,
-ne razmnožavaju preterano intenzivno.

Otpornost može da se ojača i pri izboru rase. Ne treba birati intenzivne hibridne kuniće, bez obzira na dobre pokazatelje razmnožavanja i prirasta. Njihovim uzgojem zaista može da se proizvede više mesa nego s uobičajenim rasama, ali jako su zahtevni i ako ne dobiju željenu hranu i smeštaj, neće biti sposobni ni za takve rezultate koje mogu da daju već dokazani mešanci sa šarenim – divljim bojama. Ne treba birati nixinovske rase. Jako su dopadljibvi s težinom od 8 do 9kg, ali sporo se razvijaju i na njima više nema jestivog mesa. Težina im je i u ogromnim ušima, nogama i jakim kostima. Treba odabrati kuniće kojima se ne može osetiti kičma kada se pomiluju po leđima, jer na njima ima mnogo mesa i tu osobinu prenose na okot. Kod izbora ženki za rasplod važno je da imaju 8 ili pak 10 sisanih bradavica, oštar pogled, da su radoznale a ne nervozne.

Švajcarski smeđi – mlada rasa. Minimalna masa mu je 2,20 a maksimalna 3,30kg. Idealna je oko 2,70kg. Veoma je temperamentan, plodan i dosta otporan, ne traži posebnu negu i nije izbirljiv što se tiče hrane. Ova rasa da je dosta kvalitetnog mesa. U odnosu na ukupnu težinu, procenat mesa je 75 odsto, što pokazuje da dobro koristi svu hranu.

Orijaški šarac – krupna rasa, i neznatno je sitniji od sivog i belog orijaša. Težak je od 6 do 7kg. Osnovna boja mu je bela, s crnom ili plavom crtom. Ženke su dobre majke, imaju dosta mleka, ali legu malo mladih. U leglu se mogu naći kunići dimničari, potpuno crni, ali i mlinari – beli mladunci. Bečki beli – poznato je da postoji više rasa belih kunića, ali belina dlake nije jednaka kod svih. Utvrđeno je da ova rasa ima najbelju dlaku u ovoj grupi. Njegovo telo je valjkasto, s razvijenim butinama, kratkim ušima, vratom i nogama, a glava mu je okrugla. Teži oko 5kg. Posle odbijanja, mladi brzo rastu, a za priplod se odabiru životinje koje dobro napreduju, imaju kraće uši i valjkasto telo. Ako se kunići uzgajaju u kavezima, preporučuju se oni s rešetkastim podom, zbog lakšeg održavanja higijene. Najbrži prirast imaju oni koji su hranjeni smešom granulaste hrane.

Saski zlatni – mala rasa i teži oko 2,75 kg. Dlaka je zlatnožuta, visokog sjaja, zbog čega je krzno veoma cenjeno. Ženka koti prosečno 6 mladih, koje dobro othrani. Za priplod se odabiraju mladi ujednačene crvene boje. Gaji se kao sportski kunić, ali i zbog krzna.

Beli hototski – spada u grupu šaraca. Oči su uokvirene tamnim obrubom debljine 3 do 4cm, a telo je belo. Najmanja dozvoljena težina je 3, idealna 4, a najveća 5kg. Dlaka je gusta i nežna, telo valjkasto, kao i kod brojlerskog kunića. Ženke su dobre majke. Ova rasa gaji se i kao sportska. Koža se dobro boji i zato ima široku primenu u prerađivačkoj industriji.

Angora – po težini spada u srednje rase, iako se zbog duge dlake svrstava u grupu dugodlakih kunića (švajcarski dugodlaki, lisica i još neke rase). Najstariji u ovoj grupi je angora. Današnji tip stvoren je od divljeg kunića tokom jedne decenije, a prvi put prikazan je i usvojen kao rasa u Engleskoj. Prosečna dužina dlake mu je 35 do 40 cm. U toku godine daje oko pola kilograma dlake, a uškopljeni mužjaci i neplodne ženke i više. Obično se šišaju svaka tri meseca, tj. četiri puta godišnje, a mladi se prvi put oslobađaju krzna kada napune deset ili dvanaest nedelja. Od dugodlakih kunića najviše se gaje oni s belom dlakom. U uzgoju dugodlakih više pažnje se posvećuje higijeni i veličini kaveza. Da bi se održala čista dlaka, dimenzije kaveza moraju da budu 50 h 80 cm, neophodno je da uvek bude čist, s rešetkastim podom, a u ishrani da preovlađuje zrnasta hrana i ona koja utiče na rast dlake. Beli i sivi orijaš – kod nas se ova rasa najviše gaji zbog mesa, koje je veoma sočno i ukusno. Svaki odgajivač treba da gaji zdrave, pravilno razvijene, čistokrvne i registrovane životinje. Za početnike, važno je napomenuti da obe rase, iako su slične, imaju poseban standard i ne smeju međusobno da se pare. Preporučljivo je da se ne kupuju grla starija od 3 meseca i teža od 3kg.

Hermelin – prvi hermelini bili su albino, sa bezbojnim očima, dobijeni mutacijom. Kasnije, ukrštanjem je stvoren saski hermelin plavih očiju. Ukrštanjem s hototskim kunićem dobijen je hermelin sa smeđim očima. Ova rasa dosta je rasprostranjena u svetu. Gaji se samo za sport i razonodu. Ženka koti od 3 do 5 mladih, dobra je majka i ne zahteva poseban smeštaj. Patuljasti kunići nisu izbirljivi ni kada je hrana u pitanju. Kosti su im tanke, te daju veliki procenat ukusnog mesa – oko 75 odsto.

Ovnoliki železnosivi – mala rasa. Polna zrelost nastupa kasnije u odnosu na druge rase. Telo mu je kratko, zbijeno, vrat se skoro i ne vidi, butovi su dosta jaki i okrugli, a noge kratke i jake. Dostiže preko 3kg težine, idealna je 3, dok je minimalna 2,5kg. Ovaj kunić ima dugačke uši, po standardu 38cm, a obično se gaji kao sportski tip. Ženke okote pet do osam mladunaca koji su sitni i ne rastu brzo. Meso im je vrlo ukusno, kao i kod svih malih rasa, i sočno. Najvišega ima na nabijenim i okruglim butovima. Postoji više boja ove rase, a u zapadnim zemljama najviše se gaji kao šarac.

Dobro jutro broj 537 – Januar 2017.