Načičkana jarkoružičastim cvetovima u vrtu, aranžirana u saksijama ili žardinijerama, svojom lepotom osvojila je srca mnogih ljubitelja ukrasnih žbunova. To je vajgela (Weigela), ukrasnih listova i cvetova, opojnog mirisa, koju rado posećuju leptiri i pčele.
Ova veoma popularna cvetna vrsta, odnosno listopadni grm, koji u proleće, ali i tokom leta i prvih dana jeseni, pleni lepotom zvonastih cvetova, koji su s pet latica i grupisani. Dugački su 3–4 centimetra, atraktivnih ružičastih nijansi, crveni, ali i beli, ređe žuti, a u zavisnosti od hibrida dugo traju. Pod njihovim se ”teretom” savijaju grane, što ovoj atraktivnoj cvetnici daje još veći značaj kao padajućoj formi.
Uglavnom se sadi kao soliter na travnjaku, ali i kao živa ograda. Može da poraste od jednog do tri metra. Redovnim orezivanjem, od ukrasnog grma može se formirati i stablašica, ili po želji održati na minimalnoj visini. Ova intervencija nije potrebna ukoliko njeni ljubitelji vole prirodne forme.
Najvažnije je da se vajgela oreže u prvoj godini posle sadnje. Najpogodnije vreme za orezivanje je kad cvetovi počnu da blede i suše se, sredinom i krajem leta. Nikada se ne orezuje više od trećine grana. Kod starijih biljaka je neophodno da se odstrane i suve grane, da ne bi narušavale lepotu biljke.
Rod Weigela obuhvata dvanaest vrsta žbunastih biljaka. Pripada porodici Caprifoliaceae, a ime je dobio po nemačkom botaničaru Kristijanu Erenfridu Vajgelu. Vajgela slobodno raste u Japanu, Kini i Koreji, odakle se raširila i sada uspeva na većini kontinenata, gde su stvoreni brojni kultivari. Poznata je i kao zanica, dok joj je kineski naziv “jin dai hua”.
Gaji se i zbog zanimljivih listova. Uglavnom su ovalnoduguljasti sa zašiljenim vrhom i nazubljenom ivicom, dugački desetak centimetara. S lica su goli, a s naličja malo maljavi. Nalaze se na kratkim peteljkama. U jesen dobijaju narandžaste, crvene i ljubičaste tonove. Mogu biti i u nijansama zlatne, zelene i bele boje.
Nije preterano zahtevna biljka, podnosi sve tipove plodnog, vlažnog, dobro dreniranog zemljišta. Pogoduju joj sunčana i polusenovita mesta. Otporna je na niske temperature, i ispod –20 Celzijusovih stepeni, i izduvne gasove u gradskim sredinama. U našim rasadnicima mogu se naći vajgela „florida“ zelenožutih listova i „burgundac“ crvenih cvetova koja može da naraste i do 7 metara; „eicatcher“ visine dva metra crvenih cvetova i širokih prošaranih listova; „ghost“ bordo cvetova i svetlozelenih listova koji na suncu požute; „polka“ ružičastih cvetova, „variegata“ koja je dekorativna u poluhladu bašte i menja boju listova tokom sezone, ali i „vevering“ čija je kombinacija listova zelena, ružičasta i bela boja. U prošaranoj senci kao da svetlucaju, a ružičasti cvetovi daju posebne tonove.
Najnoviji varijetet “aleksandra”, dobitnik nagrade Kraljevskog britanskog društva, karakterišu maslinastozeleni listovi i tamnocrveni pupoljci koji se otvaraju u jarkoružičaste cvetove. Razmnožava se lako, reznicama tokom leta. Za dobro ožiljavanje valja ih tretirati hormonom rasta.
D. Radivojac
Dobro jutro broj 543 – Jul 2017.
