Текст и фото: Зорица Драгојевић
Двадесетогодишњи Вељко је пета генерација Миловановића на истом огњишту. Он је и ђидија на косидби на Рајцу, чувар традиције, студент воћарства, заљубљеник у аутохтоне сорте воћа. Поносан што се лоза и славска свећа нису угасилe, што стари ватраљ и прекла још увек служе, а лопар његове прабабе и даље вади хлеб из фуруне. Из прашине је извукао цевљаник чукунбабе Христине из 1894. године, чукундедин сандучић за спрему војника Шумадијске дивизије и насадио нови калем на старом корену. А, корен је чврсто усађен у његов Шаран из среза Таковског, село нестварне лепоте и честитих људи, село у које се из родног Горњег Милановца полако враћа, корак по корак, дан по дан, шљиву по шљиву.
– Рођен сам у Горњем Милановцу, а одрастао у селу Шарану среза Таковског – каже Вељко. – Од малена сам осетио љубав према селу и имању на којем су рођени и мој отац, деда, прадеда. Њихови преци су се ту доселили из Старе Херцеговине, из околине Никшића још 1640. године. Од тада до данашњег дана нису се угасили лоза, огњиште, ни славска свећа – поносан је на своје порекло и корене чврсто усађене у срце Шумадије. Кућа која је и дан-данас задржала изворни облик саграђена је давне 1902. године, и у њој су одрасле и стасале генерације Миловановића.
Ракија од црвене ранке
Вељкову кућу изградили су његови чукундедови. Онакву каква је данас памти је већ пет генерација. Ту су му живели деда, прадеда и нешто мање чукундеда, који је ратовао од 1912. до 1915, када је умро од тифуса. Био је у шумадијској дивизији. Историја породице га је и привукла да настави живот на селу, стопама предака, да се врати. Као студент воћарства свестан је значаја аутохтоних врста, њиховог опстанка и квалитета.
– Оно што је тренутно најбитније и чему посвећујем највише времена на имању је аутохтоно воће, јер у Чачку студирам на Агрономском факултету смер воћарство. Доста ми саветима помаже пријатељ с Равне горе, одличан познавалац домаћих сорти, будући да ми је највећа жеља да се бавим аутохтоним шљивама и производњом ракије. То ће ми бити примаран посао на селу – самоуверен је Вељко. Одрадио је већ летњу резидбу шљива, научио и тај део посла, сада чека да убире плодове.
Био је орезивач Раденко Шутуљић код њега на имању и одрадили су летњу резидбу шљиве ранке. Радећи с њим доста је научио, нарочито како да направи побољшану пирамиду, јер Раденко воли да пренесе знање. Чувају старе сорте које су јако битне за Србију, јер је њихов укус непоновљив. Хибриди тај квалитет не могу да надоместе родом – објашњава овај свестрани младић, задовољан и малим приносима, тек толико да из првог рода има за себе и нешто препека.
– Младе су ми воћке. Заменио сам, искрчио стари воћњак и посадио нове шљиве. Град је помало наштетио, биће за мене, што је за сад довољно. План ми је да све шљиве што имам сам прерађујем, искључиво у ракију. Волео бих да та ракија што дуже стари у дрвеним бурићима и да направим квалитетну ракију и посебан бренд. Ракија од црвене ранке даје најбољу ракију после пожегаче – тврди Вељко који, осим ракије и воћњака, планира и да се бави туризмом. Стару кућу, ону прадедовску, претвориће у музеј, а поред саградити себи и гостима нову, да има где да се борави, а и шта да се види.
Комбинација пољопривреде и туризма
Наш саговорник додаје да су сачувани многи прастари предмети, који нису били у првом плану у кући. Сада је све те предмете изложио и направио кућу музејског типа да људи, када долазе, могу да их виде. Има ствари још од чукунбабе и прабабе. Бави се и сакупљањем тих ствари па има вериге, ватраљ, прекла што се тиче самог огњишта. Лопар за хлеб остао му је од прабабе, а његов омиљени цевљаник, који је служио за намотавање вуне, потиче из 1894. године од чукунбабе Христине. И она је, као и чукундеда, умрла 1915. од тифуса.
– Покушавам да унапредим имање, кућу да претворим у мали музеј, да направим нову, а да ова буде за пример гостима који би долазили – навиру планови. – Била би то комбинација пољопривредног и туристичког имања. Да неко ко дође може да набере шљива колико хоће и то кад крене плати уз рачун за боравак. Људи да буду активни, да могу да раде у башти, да гледају како се пече ракија, како се полаже кравама, како се купе шљиве, како се коси.
Истиче како све мора да се испланира. Не може тек тако да се уђе у посао. Не би волео да живи као што сада живе људи на селу. Они тренутно сваштаре и немају одговарајући план како ће да наплате оно што су произвели. Много ствари остаје неискоришћено. Овај наш крај није толико добар за ратарство колико је добар за воћарство, нарочито за шљиву. Треба искористити оно што овде земљиште пружа, да би могао да имаш и неки профит, свестан је Вељко свих обавеза које га тек очекују кад заврши факултет и у потпуности се посвети селу.
– Највећа подршка су ми отац Мирко, мајка Снежана, брат Никола и деда Милиша, али имам и велику подршку пријатеља. То су углавном млади људи који размишљају као и ја. Међу њима има оних који желе да се врате на село, на дедовину, само сам можда мало амбициознији од њих. Још увек се питају да ли је то исплативо и да ли може да се живи од села. Моје мишљење је да може. Тешко јесте, али ако то волите као ја, нема препрека. Будућност, бар моја, јесте на селу – закључује Вељко Миловановић.
Ђидија – момак делија
Косидба на Рајцу је традиционална светковина која се одржава сваке године око Петровдана. На јубиларној педесетој Косидби Вељко је био ђидија – највештији, најизгледнији по ношњи, стасу и песми. На следећој Косидби Ђидија ће предводити косаче, што је за овако младог момка велика част.
– То ми веома значи, јер и кроз то чувам традицију. Моји су преци били одлични косачи, па обнављам и успомене на њих, али и знање кошења ливада, каже Вељко, скроман, али веома амбициозан и аналитичан, свестан да поред љубави према селу мора све добро и да се испланира, јер живот на њиви и од њиве није нимало лак.
