Септембар је месец паприке, и трајаће све док домаћице не ставе зимницу, док не буде у теглама, у туршији, у ајвару. Можда досади и „богу и народу“, али је једноставно тако. Да не буде досадно, да нешто случајно не изостане, ту су и они који паприку нижу и суше. Јесу можда Лесковчани најпознатији по томе, али ради се то и у другим крајевима Србије. У околини Трстеника, у селу Оџаци, млади пољопривредник Никола Бошковић, низао је домаћу аутохтону паприку чије семе је у наследству породице најмање стотину година. Николи је остало од прабабе.
– То је стара сорта паприке, још од моје парабабе. Држим то семе, она је лака, такозвана венчара, а звали су је и гушавка јер је горе мало шира, при врху код дршке. Сеје се као и свака друга паприка, њено семе се не купује, само ко има домаће код себе. Стиже крајем августа и има је до слане, само што јој треба сунце да се осуши. Користи се за пуњење и као зачинска млевена или туцана паприка. Имам и ту ступу или чутуру којом се прави зачинска млевена или туцана паприка, а ми кажемо чука – рекао је Никола за Добро јутро.
Текст: З.Д.
