Кад дођете у село Тржац, смештено на обронцима Жупе, коју красе усталасани брежуљци и благи, зелени долови, схватите сву вредност ове виногорске питомине. Куд год вам поглед допире, преко планина Копаоник, Жељин и Гоч, пружају се редови винограда, само на кратко прекинути ливадом или понеком кућом од набоја, показујући вам сву лепоту срца Шумадије и причајући причу о важности останка и опстанка на овој плодоносној земљи, за коју и стручњаци кажу да у њој може да роди и камени чокот.
Кад вам природа пружи све, изазови се траже и нађу на другој страни. Овај крај, познат по виноградарству, годинама се мучио с индустријализацијом винарства која је убијала сваку приватну иницијативу, а домаћине остављала без породично наслеђених винограда, крчећи их да би засадила друге, индустријски занимљиве сорте. Многи су, попут породице Минић, поред винограда изгубили и винарије и морали да се одрекну трговине вином. Ипак, захваљујући упорности Жупљана, један виноград остао је да чува сорту која ће Жупу Александровачку на велика врата увести на винске карте света – тамњанику. Да, тамњанику, каже чика Мића Минић, не тамјанику, јер тако се одувек звала и изговарала, и тако се сада зову њихова вина.
А у Винској кући Минића све подсећа на славну прошлост јер Мића не жели да потомци забораве ко су и од кога су потекли. Зато је направио својеврсно етно насеље, с кућицама за смештај пробраних гостију, направљених од старих, огромних винских бачви. Стане тамо само прозор, ручно рађени дрвени кревет и стари прекривачи живих боја – србијански вез.
То су ћилими које сам наследио од мајке и ја често спавам ту, у бачви јер она уме да прича лепе приче – каже наш Мића Минић, како га сви зову, који на списак послова које је у младости обављао додаје и да је неко време био дописник новосадског „Пољопривредника“. Као трговачки путник прошао је целу земљу, само да би се, оној родној, вратио. И направио једно од најлепших пољопривредно-туристичких газдинстава, усред виногорја, где је сваки детаљ урађен с пажњом и сопственим рукама нашег домаћина, на којем се, што је некако правило у овом крају, године уопште не виде.
– Ево, овај мозаик сам сâм правио, не знам колико баш личи на мене, али то је радник, виноградар који носи обрамњачу и два грозда. Ово је мало породично имање, основано 1988. године. Ја сам други винар у Србији који се усудио да поново почне да прави и пакује приватно вино. То тада није било забрањено, али није било дозвољено – шали се, не без ироније, наш домаћин. – Седам-осам година радио сам као физичко лице и борио сам се за то да онај који има свој виноград, може да пакује и прода свој производ. Први сам добио дозволу за рад, међутим, нису могли да наплаћују порез и направили су да то може да ради само правно лице или предузетник. Тако сам све препустио сину да настави да се мучи, док ја уживам.
А борба Куће Минића односи се на посађених пет и по хектара скоро искључиво тамњанике, наше сорте коју многи оспоравају, каже чика Мића Минић, истичући да је многи мешају с разним мускатима који су донети ко зна кад и одакле.
– Све што има мирис људи зову тамњаником, што је велика грешка. То је посебна сорта која се одомаћила овде и била је скоро сасвим искорењена, постојавши само у песми „Берем грожђе, бирам тамњанику“. Ја сам тамњанику вратио 1983, посадио сам први такав виноград, а ево и зашто. Тих година сам се бавио трговином па сам ишао по целој великој Југославији: једном приликом пробао сам домаће вино у једној кафани у Мурској Соботи – позвали ме Словенци на ручак, и понудили свој цвичек. Тај цвичек нити ми се тад допао, нити после. Враћајући се кући, размишљао сам што сад ми немамо нешто да хвалимо, као што они хвале то своје, чак и кад је лоше. И сетим се тамњанике, иако је код нас тада већ свуда био посађен италијански ризлинг. Мој отац је био против, али је ту пресудио деда по мајци, предратни вински трговац који је некад имао тамњанику у засаду, знао је и какво је то грожђе и какво је вино, и његова је била задња. И тако смо је посадили, и то је био први већи засад тамњанике који је посађен у Жупи.
Како прича наш саговорник, тамњаника је нађена у једном малом винограду, где су једва накупили два снопа лозе за калем.
Кад је после две-три године лоза порасла довољно да с ње могу да се узму калеми, Пољопривредна станица из Крушевца је заштитила тај виноград и давала калеме виноградарима. Одатле се проширила сва тамњаника, и у Македонију, и у Бугарску и у Русију. Задовољан сам јер сам баш ја форсирао тамњанику коју данас многи саде. Ипак, и даље се саде мускати које зову тамњаником, а то све штети самом грожђу и њеном имену.
На питање зашто нам је толико требало да почнемо да ценимо домаће сорте, Минић одговара да су наши стручњаци јурили за интернационалним сортама, запостављајући наше.
– Тамњаника је захтевна сорта, а они су јурили неке хибриде, сорте које су отпорне на болести, да би се мање око њих радило. Међутим, показало се да је тамњаника много траженија и цењенија сорта од оних за које су наши стручњаци тада мислили да ће донети корист. Ја сам први дао вино од тамњанике на оцењивање на Новосадски сајам и узео сам три златне медаље, иако су ме саветовали да не дајем то вино на оцењивање јер је то коштало тих година као једна годишња радничка плата. Али, ми се то исплатило због тога што сам добро продавао вино.
Како се изгуби бренд
– Замислио сам да ово буде центар винског туризма и да цело село буде винско село јер имамо четири винарије. Тржац је најмање село у општини, а има толико винарија – прича Милорад Минић. – Међутим, имали смо проблема с локалном самоуправом и нас десетак винара, то су деца која су са мном пошла на прве сајмове и успела у послу, покушава да унапреди овај крај. До винарија сад практично немамо асфалтни пут. На једвите јаде смо добили и воду после десет година муке. Пут је још увек мисаона именица. Било је обећања да се ради, али раде двеста метара, што је смешно. Могли бисмо да будемо највећа корист општине, а не овако. С друге стране, дозволили смо да бренд Жупа изгуби име, нас, винаре, сврстали су у вински крај Три Мораве. Шта је то? Бацамо све што смо постигли и улазимо у нешто да градимо потпуно ново име.
Промућурни трговац, Минић је урадио нешто за шта би данашњи маркетиншки стручњаци продали душу ђаволу. Уместо да своје вино подели у обичним кесама или пусти људе да се сами снађу, он је направио поклон-паковање, са специјалним кутијама у којима су биле три боце: црно вино, бело вино и ракија, а на свакој кутији писало је „Драгом пријатељу“. Користио је тако искуство и везе које је створио радећи као трговачки путник и са својим производом ишао од фирме до фирме.
– Неко је узео пет, неко десет, неко 50, прва велика поруџбина била ми је 500 комада од „Енергопројекта“. Можете да замислите кад неко узме 500 пакета и 500 људи добије поклон с личном поруком „Драгом пријатељу“, а добију квалитет. Наравно да су ми тражили још и још. Ипак, нисам знао какав је тачно квалитет онога што продајем, мислећи да су стручњаци у великим фирмама које производе индустријско вино бољи од мене и да праве квалитетнији производ. На Сајму сам се уверио у то да су моја вина за злато. Често ми је професор Ковач из Новог Сада, који је био председник комисије за оцењивање вина на многим сајмовима, говорио да они у принципу никад нису давали злато неком ко се први пут појави, поготову ако је физичко лице – каже наш саговорник, показујући руком на савршено урађено имање, које одсликава ред и рад који одликују Кућу Минића.
– Све што видите урадио сам својом руком, сваку кућицу, сваку степеницу, без цртежа, отприлике. Базен смо направили син и ја, и волим да ујутру дођем да се окупам и поседим мало поред воде. Имамо и собе за одмор, често ми сврате и познати људи који би желели мир и тишину, а немамо довољно људи да све то комерцијализујемо, иако имамо и салу за ручавање.
А сала прича сопствену причу: на зиду слике из богате породичне историје, клупе и столице направљене од дрвета донетог из околине, на плафону доминира лустер, направљен од старих чокота, један велики чокот служи као сто. А на средини песма коју је наш саговорник испевао једне ноћи, посвећена раднику-виноградару који пушта 99 суза зноја, окопавајући и негујући виноград, и стоту, ону најлепшу, кад коначно окуси вино. Управо тако – „Стота суза“ – зове се и најпознатије вино Куће Минића, истанчаног мириса и лагане воћне ароме по којој се тамњаника познаје.
А ње има на пет и по хектара, што је мало за војвођанске прилике, каже Мића Минић.
ИСТОРИЈА
Власници Минићи су, колико знају, десета генерација винара.
– Имали смо застој после Првог светског рата, деда је страдао, остала је баба, одгајила децу, очувала имање, кућу, и кад су стасали да раде, почели су да се баве трговином вина. Имали су три подрума у Скопљу и на Славији, на углу Немањине улице точионицу и кафану „Велика Жупа“, а прву дозволу имамо из 1936. године. И то је тако ишло до 1944, док нису дошли комунисти. После тога је рађено како је држава прописивала, док није пажња државе почела да слаби и онда су београдски и ужички хотели почели да траже добра вина. Наша кућа је годинама давала вино Угоститељском предузећу „Слога“ из Титовог Ужица. Онда је дошла нека накарадна уредба да не може да се у кафанама точи ринфузно вино, монопол су добиле велике фирме које су радиле индустријска вина, и људи су ускоро прешли или на инострана вина или су почели да пију нека друга пића јер су ова индустријска, монополистичких фирми, била једноставно лоша. Деведесетих година мали произвођачи вратили су се на тржиште, али је пут био трновит и тежак.
– Све је то на десетак парцела, нису велике. Са наших засада произведемо негде око три и по-четири вагона, али докупљујемо од других људи, по потреби. Ова година обећава, нарочито јер није било зимске влаге, па ово кише у јулу и августу није шкодило роду. Производимо негде 70.000 боца и то је по мени максимум који једна породица може да произведе, а да не пређе у индустрију. Ради син, а ја му помажем сад. У последње време вино извозимо у Немачку, за сад не велике количине, а купују га претежно наши људи.
Сви се врате квалитету
Сваког винара који се појавио на тржишту сам осетио – препричава наш саговорник дугогодишње винарско искуство. – Нису многи користили домаћа вина, дуго су домаћим винима прилазили с неповерењем. Јер, кад дође неко ново вино, поготово од људи који имају много пара па направе много вина, прво што ураде је да кафанама и винотекама нуде џабе, али да њихово вино има предност, а такве погодности нуде и кафанама. Ипак, то је све кратког даха. На крају се сви љубитељи вина врате квалитетним винима јер људи траже да пију оно што им се допада, а не оно што им се намеће.
Како истиче Минић, у Србији имају своје куће које њиховим винима снабдевају кафане, као и сопствени магацин у Београду, а човек који га води, дистрибуира њихова вина винотекама и маркетима, па их корона, каже, није много пореметила.
– Данас се ради на савремен начин, имамо савремену опрему, али нешто радимо и на стари начин. Јер, то што се ради на стари начин, то је право вино. Дрво и спонтана ферментација, без адитива, само с природним квасцима, без много хемијских средстава за лечење винограда, осим плавог камена и неких средстава на бази сумпора која не штете људима. Много људи то назива органском производњом, и представља то као нешто ново, а то је за нас стари начин, на који смо радили вековима, све до пре двадесет година. И опет га радимо. Није органска производња кад се кроз виноград провозаш фијакером, а виноград ти поред аутопута – каже Минић и додаје да од тамњанике, која чини огромну већину њихове производње, имају четири вина.
– „Слатком сузом“ назвали смо слатко вино, каже чика Мића. – Имамо вино које производимо на стари начин па смо га крстили „Барик вино“ јер је из бачве, „Стоту сузу“, то је комерцијално вино, као и „Касну бербу“. Сва су наша вина давана на оцењивања и освајала награде. Али, то су била оцењивања кад су била двојица-тројица приватника. Јер 2003. била су тројица приватних винара и две винотеке у Београду, у њима је био Мија Радовановић и ја. Онда се појавио Александровић, па Ковачевић, па су редом почеле да ничу винарије. Сад их има много, што је добро јер нам то помаже да се вино одржи на нивоу који му припада. Јер, без конкуренције нико не може да процени колико је вино које прави добро. Увек сам одбијао понуде да у кафани имају само моје вино. Никад нисам прихватио такве понуде јер како ће људи знати које је вино најбоље ако немају са чиме да га пореде?
Ивана Радоичић
