Toliko priča i uspomena su mi nekako vezane za leto. Ja kao letnje dete, ponekad pomislim da su mi sva sećanja vezane za to doba. Ili nisu, možda sam imala sreću da kao dete uz sestru i roditelje odrastam, bar vikendom, uz prirodu. I nismo bile samo nas dve. Odrasle smo uz jednu nama sličnu i jednog rogobusnog Batu, kako ga i danas zovemo. Znači bile smo nas tri plus jedan. On bitan, mi bitnije. I tu nekako i počinje priča o našoj važnosti. Moja tetka i naravno teča, pisac, duša od čoveka, uvek na našoj strani, pa tako i ovaj put. Njih dve sestre da kontrolišu, komanduju i rade (mada sada to izgleda malo drugačije). I Bata koji nadgleda, diriguje i cinkari tetkama… a možda i ne.
Ali ajmo redom da oživimo još jednu uspomenu, koju verovatno svi mi imamo, bar mi koji smo imali sreće sa ovakvim detinjstvom – mada u tom uzrastu nisam verovala u to i to nisam baš jako. Bilo jednom jedno drvo višnje, ogromno i rodno, na placu kod tetke i teče, negde tamo u sred Fruške Gore. Tad još mi nismo imali svoje drvo i svoj plac, a i ovo je skoro bilo kao da je naše. I naravno, nas tri, Bata i teča, i naš tata da otprati i učestvuje koliko se od njega traži. Mi smo bili ekipa za branje te iste višnje. A ona, koliko se ja sećam je svake godina rađala sve više, kao da nas izaziva da li je možemo obrati. Uvek su bile pripreme preko radne nedelje, najave, planiranja i sve se nekako podrazumevalo. Danas nije ni blizu tako. Čini mi se da smo postali popustljiviji prema svojoj deci, možda zbog ovog ludog ritma života, ili čega već, nemam pojma. Uglavnom, vikend koji je dogovoren nije bilo šanse propustiti. Uz mnoge izgovore i pokušaje, ne vredi, neumoljive mame ne pristaju. I eto subote i nas tri ispod višnje. Teča saoseća, penje se i on na niže grane, a Bata, ugrabio priliku popeo se na vrh, a usput sklonio merdevine, pa vidite situaciju. I beri dok mame ne kažu da je dosta. A dosta nema, dok i poslednji plod nije u kanti. Kao da smo čvorci u trešnji! Beremo mi, al kraja nigde. Da li znate koliko je vremena potrebno da se napuni kanta višanja! Nama puno, al tad ni ne pomišljamo da je to tek početak do one čaše divnog soka koji svi toliko volimo. I sve je nekako išlo, što bi se reklo kao po loju, dok nekim slučajem ona moja rođenija, ako se tako i može reći, jer sve tri smo bile najrođenije od dve rođene koje su nas rodile, nije počela da pada sa višnje. Uf! Trebalo bi da napišem da smo sve pobacale i krenule da hvatamo srednju sestru, ali nismo, ja sam uhvatila činiju da zaštitim plen, sestra se uhvatila za granu i nekako ostala da visi, tata i teča su kao podrška ispod drveta upozoravali i vikali kako je drvo višnje najkrtije i da pazimo da neka ne padne. Bata je to otpratio uz smeh, a i nas dve na drvetu nismo odolele nego smo mu se pridružile. Jedino našoj srednjoj sestri nije bilo smešno, a ni mamama. No, dobro je, sve je prošlo uspešno, višnje obrane, glave sačuvane, a ova berba za razliku od mnogih drugih i danas je tema oko koje se okupimo i slatko nasmejemo u ovo doba godine. Jedina razlika je u tome što danas uglavnom mi mladi i ludi ili samo ludi, sami beremo višnju, podmladak popije sok i proceni da li je i ove godine vredan pažnje ili je bolji onaj od zove, il ne daj bože kupovni. I mi sa osmehom čekamo sledeću berbu i priliku da ponovo oživimo neke slike iz detinjstva, mame koje cepaju višnje, nas dok čekamo da isprobamo novi sok i tatu i teču kako nam daju podršku i pričaju o nekim svojim berbama i uspomenama. A crvene višnje u zelenom lišću su okvir te divne, davne porodične slike.
