СА ИЗЛЕТА ВРЕЛОГ ПО СРБИЈИ, БРАЛЕ
Сећам се првог српског хорора „Лептирица“ насталог по приповетки Милована Глишића „После деведесет година“. Глоговим коцем прободене груди лепе газдашке девојке, борба воденичара са вампиром, лептир. То мало сцена што сам одгледала кроз прсте, завучена дубоко у мајчин загрљај, и данас ми изазивају језу и страх. И не, није то био пролазан дечији страх, него нешто што траје до данашњих дана. А онда дође друг Миле да ме позове на излет по Србији. Пристанем без размишљања, јер шта са њим може да буде лоше? Крене човек да ми прича где ћемо ићи, шта ћемо видети, помиње манастир Витовницу, неке пчеларе и етно село, али кад рече „воденице“ уши ми утрнуше. Бог те видео, какве воденице? Ма, ни у лудилу. Он о осам воденица, те старе, те светски раритет, а ја удри по њему.
– Јеси ли поблесавио човече? Не идем таман да глогов колац понесеш са собом!
Миле ме гледа и не верује. Не зна шта се дешава, а мени пара и на уши и на нос излази. Чини ми се да ми очи севају. Смирим се мало и пристанем, под условом да сестра пође са нама.
Ко на избору за „мис мокре мајице“
А, субота не би била таква да смо је бирали. Најтоплија целог лета, у шест ујутро припекло као да сунце жарачем разгрћу. Нисмо још ни у аутобус ушли, били смо мокри ко да смо на избору за „мис мокре мајице“. Путници буквално улећу са улице, бацају се под системе за хлађење и трокирају.
Тачно у седам, по распореду, кренули смо ауто-путем према Петровцу на Млави. Расположење је подигнуто на виши степен чим смо се мало расхладили. И наравно, као по договору, сви смо се острвили на водича. Ми који га познајемо, збијамо шале са њим, а остали би, као на шалтеру у Дому здравља, само да питају. Иза мене, старија домаћица не заклапа уста. Једна од оних жена које вероватно и у сну причају. За десет минута сазнадох о њеном животу све од „Кулина бана до данашњих дана“.
Прва наша дестинација била је медено село Каменово познато и у бившој Југи као место са највише пчелара и кошница по глави становника. Могло би се рећи да нам је упала кашика у мед. Медењаци, седам врста домаћих ракија, мед, све нас је то дочекало на улазу у домаћинство Јеремића. Али о њима у некој другој причи. Битно да смо даље кренули поднапити и у још бољем расположењу.
– Ау, па како ћу овако весела пред оца Тадеја, Бог да му душу прости – пита се старија путница, док друга добацује:
– Па ти рече да си само мед пробала!
– Мало меда, мало медоваче – смеје се и стропоштава на седиште.
Посетисмо и манастир Витовницу, задржасмо се мало дуже од сат и по, поклонисмо сенима оца Тадеја и настависмо пут свако удубљен у своје мисли. Јер, „какве су ти мисли такав ти је живот“. И би чудна тишина у аутобусу, неко чудно чудновање.
Век десет километара дуг
До села Бистрица, удаљеног десет километара од Петровца на Млави, прошли смо кроз читав један век. У авлијама оронуле, беле куће на четири воде и дворци од по неколико спратова који стоје као посвађане јетрве. Пркосно и без речи гледају једни у друге. У дну дворишта, обично, дрвени амбари на зиданим темељима, до њих качаре и вајати које чувају лавови на капијама. Србија брале! У центар села, које је добило име по истоименој реци, стигли смо тачно у подне. Атмосфера као да је заказан обрачун код „ОК корала“. Врела измаглица пече асфалт, видиш је како трепери, око чесме наџиџани сељани као свраке на далеководу, а из локалне продавнице чује се храпави глас:
– Добро дошли у Бистрицу, најлепше село на свету!
– Добро је, таман сам мислила да ће неки Вајат Ерп да излети из овог локала – шалим се док нам прилази домаћица Горица која је председник Удружења воденичара и помељара. Са њом крећемо у воденични ток.
Десет воденица, од којих је осам у функцији и две ваљавице (објекат за ваљање сукна) које су проглашене Спомеником културе од великог значаја, наређане уз реку Бистрицу на дужини од пет километара. И знате оно „то ти је ту, иза ћошка, само мало напред кренеш“. Е то мало иза, било је око пола километра до прве воденице по пакленој врућини у сред поднева. Домаћица оде са осталим путницима, а сестра и ја остадосмо да видимо прву воденицу. На жалост, била је затворена због слабог водостаја. Ипак, пожурујем ову моју, да не буде белаја. Стижемо групу док она успут краде смокве из сеоских авлија.
– Шта радиш то? Срам те било! –
– Па видиш да су гране ван дворишта – правда се као дете док дели жуту, сочну смокву на пола. Шта ћу, опраштам јој тај ситни деликт, сестра ми је, а и дала ми је део.
Горњи камен самлео и договор
И док расправљамо да ли је украла или није, стигосмо и до друге, Милисавчића воденице. Ту нас је чекала група и водич мокар до пола ногу. Зверао човек у поточару, сликао и упао у јаз. Договор са Горицом да нам прича о њиховом раду пао је у воду и самлео га горњи камен. Јер, наши сапутници су једва дочекали да новинари нешто питају па да се као по команди сјате око нас и не дозволе да деламо. А воденична врата отворена, чује се чекетало које удара у горњи камен, и као да чекеће „Сава, Сава, лептирица, Сава“. Бар га ја тако чујем. Хватам сестру за руку, ногу, уши, више ни сама не знам где, гурам Горици снимач под нос, узвикујем питања и тресући се прелазим воденични праг. Са свих страна спушта се паучина уплетена у беле брашњаве конце, шкрипе дулунге под ногама, чује се оно познато „цијуууу“ док госпође гурају врата и нагуравају се која ће пре ући. Горица стоји опуштено поред самог млина и покушава да нам објасни систем рада:
– Испод воденице је точак који покреће горњи камен у воденици, доњи камен је статичан. Поред њих ту је и чекетало које упозорава како вода тече. Ако иде брже меље се ситно брашно, ако иде спорије меље се крупно. Ова воденица је из 1780. године. Неке од сеоских воденица су и старије али су дулунге (даске) обнављане. Више воденица има и собу у коју су воденичари стављали пећ, кревет, сто да би могли да преноће у воденици док меље брашно – прича Горица кад одједном неко цикну поред млина „Миш, миш!“.
Ау, лебе мекани, кад поскакаше госпође, кад почеше бежанија и вриска, само што им не остадоше папуче у воденици. Што би народ рекао „бежте ноге да вас не …“. Остадох сама са воденичарком па оно мало срца што ми би у носу због врућине, зачас пређе у пете. Дрхтућем као бреза на ветру, а не смем да прекидам причу. Цедим кроз грло пискутавим гласом прво што ми пада на памет:
– Јел се меље за паре или на ушур?
Село у избору за најлепше на свету
– Меље се и на ушур, и за паре. Како ко. У Бистрици гајимо пшеницу и кукуруз, са стране доносе раж и спелту за млевење. Око 250 кила ситног брашна за качамак може да се самеље за 24 сата. Тада је камен спуштен и то је хладно млевено, јер точак не сме да се окреће брже, да не загрева. Ако се меље за стоку, онда може да се самеље око 350 кг за дан, јер је крупније млевено. То је прекрупа. Веровали или не, наше воденице су заинтересовале Европа Ностру као најугроженији локалитет који треба реконструисати, а село је у избору за најлепше на свету – испричала је Горица док смо излазили на светлост дана.
Како ми је добро дошла она врелина од 40 степени, како ми је било пријатно и како сам се лагано осећала само кад смо изашли. Елем, остало је још седам. Следећа је била Велика воденица, чији је опстанак угрожен због спуштања обале око ње. А, до воденице која ће прва бити обновљена у поменутом пројекту води накривљени мост на чијем почетку стоји за дрво заковано упозорење „није безбедан прелаз“. Кренусмо нас две по Горичином упутству, ал кренуше за нама, као пачија школа, и госпође из аутобуса. Све би да виде и чују, иако за њима одзвања глас:
– Пустите њих да иду, оне су новинарке, раде свој посао, ви се вратите! Немој да ми буде као у „Ко то тамо пева“ па да вас тражим по Бистрици.
Лептири ко слепи мишеви
И би оно што бити мора! Како изађох пред Велику воденицу, засени ме сунце, запахну ваздух пун мемле, ноге клецнуше у јаз подељен на два тока и кренуше лептирице на мене. Полетеше ми око главе, шарене, велике, мале беле, титрају крилима ко да су слепи мишеви а не лептирови. Мајко рођена, бежим око себе, саплићем се о своје ноге и вичем сестри:
– Ево је, ево је, сликај је, сними је! Јао, убиће ме!
Жена у шоку, не зна шта пре да уради, снима, прекида снимак, слика, па опет снима, трчи према мени да склони лептириће. И док руком маше, удари ме по глави тако да сви страхови нестадоше у моменту. Не зна се да ли смо у комедији, или у хорор филму. Добро је што оне бабе одоше да не гледају срамоту. Снимисмо и ту Велику воденицу, замандаљена али прелепа, највећа од свих које смо видели у селу. Од ње, преко ладне Бистрице у којој освежисмо и ноге и главе, кренусмо даље.
Следећа воденица на чистини, са водом доведеном од „преко пута“ била је за нас једна од најлепших. Зидано, уређено степениште води до самих врата. Из крова вири поцинковани димњачић а унутра две просторије. Наравно, закључана од посла и од људи. Вирим кроз прозорче, испета на врх врхова прстију, довикујем сестри:
– Јаооој, дођи да видиш! Има и собица за воденичара, и сто, има и радио! Ајде, сними ове џакове поред млина! Ајде, сними, шта чекаш!
Гледа ме бело, не верује шта тражим од ње.
– А како мислиш да снимим, да уђем кроз овај димњачић, кроз кров – пита иронично док јој, ударена сунцем у главу, ладно одговарам:
– Па да, кроз кров!
Смејемо се саме себи, док нам се мајице лепе за леђа а ноге тешке од врућине једва вучемо низ траву.
Казна за смокве и побеђен страх од вампира
Ова воденица је баш лепа, уређена, види се да је често у употреби. Али, као и у свакој претходној, има мало оног хорор шмека. Све време се питам док је гледам како ли је ноћу ту заноћити. Шта је воденичарима прва мисао кад уђу унутра и отру прашину са дулунги? Закуцана дубоко у мисли, крећем даље, грлим сестру и из гласа почињемо да певамо стару народну:
„У потоку, усред гаја воденица меље стараааа!“
Излазимо на главну џаду и сусрећемо наше сапутнике који свели од врућине у, јадно маленом, хладу старог багремчића чекају Горицу да их вози до манастира Ђеринац. Питају нас како можемо да певамо по тој врућини. Док се чуде чудом, ми настављамо још жешће:
„Од јутра до мрака пуна је момака, јер ту жито меље и ушур узима лепа водеееенииичааркааа!“
Неки педесетак метара даље, поред асфалта, рестаурирана као да је сад изграђена, шепури се Недељкова и Миљанова воденица. На табли, поред замандаљених врата, пише да је стара неколико векова, порушена од стране Турака 1813. па онда обновљена. И мало чудна за воденицу, јер је на путу, јер има трем, јер јој вода дотиче из зиданог јаза.
– Ајмо горе да видимо како се креће вода, одакле долази – зовем сестру а видим јој по лицу да јој је притисак скочио на двеста, ноге као бабуре набрекле, али хоће да ми учини, да слика, да снима, да је паркирам као магаре за сликање у Ровињу.
Испесмо се изнад воденице у шумарак, десетак метара по оштром, црвенкастом камену. Таман кад јој рекох шта да слика, зачу се крљање камења. Окренем се, кад ова моја мука лети низ стрмину. Одоше ноге и увис и униз, прави пируете док покушава да не падне, не знам где јој задњица, а где глава, криви ноге ко Милош Шестић док дрибла. Чујеш само „јао, бем ти, ауу“. А ја стојим ко укопана и мислим се ако кренем, могу и ја да се слижем низ ледину, боље да једна остане како треба. И почињем да се смејем из свег гласа. Од муке а и од сцена. Устаде она, псује воденице, псује фирму, директорку, мене поготово, показује ногу одрану и тражи да јој се ово упише као повреда на раду.
– Ма јок, нема ништа од тога. То ти је све казна што си крала смокве! –
И ту је крај… Нема даље. Стрмина је учинила своје, остадоше још четири воденице невиђене. Али добро, барем пребродих страх од вампира
Пише: Зорица Драгојевић
