Зима су и снег, али ништа страшно. Обуците се топло, чизме на ноге и правац у шуму, што дубље, тамо где и лети људска нога ретко гази. На оголелим гранама још увек се могу наћи трњине, глог и шипурак, на земљи под давно опалим лишћем дивље јабуке и крушке, а међу зимзеленим иглицама бобице клеке. А за добру водњику више вам и не треба.
Они који за одлазак у планину немају времена, или им то представља напор, могу да прошетају до ужичке градске пијаце. У центру је града, а на њој велики избор шумских плодова, као да сте залутали негде у дивљину. Љубиша Тимотијевић из Церја на Јеловој Гори годинама је за истом тезгом и муштеријама нуди све што им треба од састојака за ово омиљено зимско пиће горштака.
Водњика је пиће за хладне дане. Пили су га још стари Словени, а данас се масовно оставља још једино у планинским деловима западне Србије, у осталим крајевима ређе или се за њу уопште не зна. Овај напитак чудесне снаге јача имунитет и сматра се леком без премца у време јаких прехлада и грипа.
– Ко једном проба водњику, пије је довека. Састојке за напитак траже ми све више ван ужичког краја, тамо где она није у традицији, а међу муштеријама највише је оних из Београда и Војводине. Најчешће наруче телефоном да им спакујем све што треба, па када крену кући са одмора, са Златибора, Златара или Таре, сврате овде на пијац и преузму. Ако нису у прилици да дођу, шаљем им поштом- прича Љубиша Тимотијевић.
Крајем лета, чим узре први плодови, горштаци притегну опанке, па у гору. Знају да остану по цео дан, и да се кући врате тек након дугог лутања, с торбама пуним шумског воћa и плодова. Гладни и жедни, изгребани од трња и грања.
Све што се убере ваља потом очистити од гранчица и лишћа, и још једном пребрати јер у водњику иду само здрави и зрели плодови. Најтеже је са клеком, јер се приликом брања у торбу отресе и доста иглица. Због тога мора да се овеје, тако што се пресипа из канте у канту на слабом ветру – објашњава Љубиша.
До самог изласка за пијачну тезгу има доста посла, али се исплати. Дивља крушка такиша је око 500 динара килограм, глог и трњина по 400, клека 600, шипурак 300, а ту су и дрењак, оскоруше, зукве… Продају и водњику коју сами праве, а литар је 150 динара.
Ко зна шта хоће ставља по жељи, док за оне који први пут праве водњику или неће да експериментишу ја спремим мешавину. Муштерије са стране највише траже меру за буре од 60 литара воде, а за ову количину треба 10 до 12 килограма мешавине разног воћа што све кошта три до четири хиљаде динара. Ако се погоди мера, може да се пије већ након двадесетак дана, а прве чаше имају највише витамина– прича Љубиша.
Тимотијевић није једини који у Ужицу на зеленој пијаци продаје шумско воће, потребно за водњику. Има их још пар, углавном су то горштаци из околних села или скупљачи лековитог биља. Кажу, водњика се све више пије, па има посла за све. И сви они несебично деле рецепт. А однос састојака ствар је укуса.
Водњика је пиће са благим садржајем алкохола, киселкаста је и „рези“, а ко кисело не воли, може да пошећери. Кажу, слатка још боље прија.
Нема ту пуно филозофије, све је просто као пасуљ. У канту са десет литара воде стави се по килограм такиша и дивљих јабука, те по чаша клеке, шипурка, трњина, глогиња и дрењака. Неко ставља и мушмуле и дуњу, збор мириса, али се тада мање меће такише и дивљака. Када се попије отприлике трећина мере у канту се опет долије вода, и за неколико дана, кад воће и плодови узвре, опет може да се користи – објашњава Петар Николић, један од продаваца
