Успешна производња купине захтева примену агротехничких мера током целе године. Поједини произвођачи их после завршетка бербе углавном занемарују и у купињаке улазе тек у пролеће. Међутим, стручњаци често напомињу да је период од бербе до завршетка вегетације веома важан и мора му се посветити пажња да би се добили квалитетни и здрави изданци за следећу годину.
Резидба изданака
Први посао после завршетка бербе купине је резидба изданака који су донели род. Да би се спречило ширење болести и штеточина, најбоље је да се после одсецања одмах изнесу из засада и спале. Стручњаци саветују да се то ради по облачном времену, или у јутарњим и вечерњим сатима. У таквим условима изданци који ће донети род наредне године постепено се прилагођавају временским приликама.
После бербе проређују се и млади изданци. Углавном се уклањају пребујни, слабо развијени и они који су оштећени. Резидба се наставља у пролеће, када пупољци набубре. Није добро да се ради раније јер постоји опасност да услед честих температурних колебања у другој половини зиме један број изданака измрзне, посебно у хладнијим подручјима. Може се десити да се уклоне здрави, а одаберу и вежу они који су измрзли. Правило је да се један број изданака уклони у току претходне вегетације, а остали, уједначенији, дужи и добро разгранати остављају за род. Од њих се у пролеће одабира три до шест најбољих, уједначених и здравих.
Оваквом резидбом купине смањује се опасност од развоја болести и штеточина. Такође, побољшава се проветравање и осунчавање изданака који ће следеће године донети род. Они боље дозревају, имају више хране и воде, која им је потребна да би се до краја вегетације довољно развили и створили цветне пупољке. Такође, у зимски период ће ући припремљенији, због чега мање страдају од ниских температура.
Ђубрење у складу са потребама
Купина се сврстава у воћне врсте које узимају највише хранљивих састојака из земљишта, јер сваке године образује велику вегетативну масу и доноси обилан род. Количине и врсте ђубрива најбоље је одредити на основу резултата анализе земљишта и листова.
Најважнији хранљиви елементи за купину су калијум, азот и знатно мање фосфор. Највише калијума троши од почетка цветања па све до краја сазревања плодова. Азот је најпотребнији у првој половини вегетације, односно у периоду најинтензивнијег раста изданака. Потребе за фосфором су мање у односу на азот и калијум, али не треба запоставити значај овог елемента за родност и раст купине. Минерална ђубрива се растурају у тракама, и то пола метра са једне и исто толико са друге стране реда, и одмах, истовремено са јесењом обрадом, уносе у земљиште.
Неопходна мера у купињаку после бербе је и уништавање корова. Уколико се изостави, они ће бити конкуренција остављеним изданцима у храни и води, а добра су подлога за развој штетних организама. Не сме се занемарити ни правилна заштита од болести и штеточина, јер обезбеђује да изданци здрави уђу у зиму.
С. Малиновић
Добро јутро број 557 – Септембар 2018.
