Познато је да су дрвенасте воћке отпорне на ниске зимске температуре и ретко измрзавају чак и када зима закорачи дубоко у минус. Код жбунастих врста то је нешто другачије. Оне су прилично осетљиве на зиму, поготово голомразицу. Међу њима по осетљивости предњачи купина, али, не и сваке године, и не подједнако у сваком воћњаку.
Пише: Светлана Мујановић
Наиме, отпорност на зимске мразеве код свих воћака у многоме зависи од примењених агротехничких мера у вегетацији, и од тренутног кондиционог и здравстеног стања током зиме. Надземни органи дрвенастих воћака издржавају температуру и до -35 степени, док корен страда већ на -9 степени. А надземни делови купине страдају већ на -18 степени.
Ако се на надземном делу свих воћака посматрају појединачни органи, види се да су на ниске зимске температуре најосетљивији цветни пупољци, следе лисни, па дрвени. А, ако се анализира само прираст, запажа се да тање и ситније гранчице и изданци пре страдају од голомразице, односно, ниских температура без снега, од оних дебљих.
За отпорност воћака и успешно превазилажење критичних ниских температура од велике важности је да оне што раније заврше вегетацију. У воћкама добро припремљеним за зимско мировање, органске материје из листова су још пре зиме, пре него што су они отпали, „мигрирале“ у гранчице, гране, дебло па корен. У нашим климатским условима листови отпадају у време кратког дана, а у том делу године средње дневне температуре су испод 15 степени. Веома је важно да вода у ткивима што пре пређе из такозваног слободног у везано стање, а са снижавањем темпаратуре почиње и постепено каљење воћака. Каљење у ствари почиње чим воћке престану да расту и оне се постепено уводе у зимско мировање и постају спремне за предстојеће ниске температуре.
Али, где су равни терени и поред река, овај редослед природа уме да побрка, да продужи лепе јесење дане и поремети „биолошки сат“ купине, и да после такозваног Михољског лета, напречац пошаље зиму. Па тако, посебно у годинама са слабим снежним покривачем, у току зиме, и поред каљења, у таквим засадима купина може да измрзне. Због тога је ваља утоплити, односно покрити, или, како то воћари у шали кажу, „обући“.
Покрива се касно у јесен, а у зависности од региона и од спољашњих температура, то је од краја октобра до средине децембра месеца. Пре него што се утопли, купину ваља припремити за зимски сан. Ластари се прво одвоје од наслона, жбунови се орежу, они који остају опрскају се неким од фунгицида на бази бакра и, када се просуше, полегну по земљи у правцу редова, испод се поставе мамци за мишеве и тек тада може да почне утопљавање.
За покривање купине обично се користе кукурузни остаци – шаша. Могу и здраве гранчице остале од прошлогодишње резидбе, крупна слама, стабљике сунцокрета… Ваља пазити да покривач буде органски. Није препоручљиво да се користи најлон јер испод њега ластари могу да се „упаре“ и започне процес труљења. Покрива се у правцу реда, никада попреко. Овако утопљена купина је заштићена од измрзавања и у пролеће, чим се покривач уклони, сви изданци крећу истовремено.
