Пише: Биљана Ненковић
Почетком 20. века у Данској је први пут примењен концепт гајења свиња на бетону и решеткама. Од тада је селекцијом свиња направљено све што је било могуће да се природни инстикти животиње потисну, како би она могла интензивно да се гаји и тако задовољи све већу потражњу на тржишту за квалитетним извором протеина. Међутим, једна домаћа раса свиња „преживела“ је савремено доба и опет рије по брежуљцима Шумадије.
Моравка је скоро заборављена раса свиња, којом је Србија некада увелико трговала и извозила је у Европу. Реч је о аутохтоној раси, насталој укрштањем домаће шумадинке из слива Мораве са беркширом, који је у Србију увожен крајем 19. века. Име је добила по реци, у чијој долини је и настала. Данас, произвођачи и муштерије тврде да су месо и производи од моравке у рангу деликатеса и представљају здраво освежење за непце. За почетак, Милутин Живановић из Горње Сабанте код Крагујевца, један од узгајивача, каже да је први утисак да се месо моравке „скупља“ у тигању.
Једе све осим концентрата
Милутин је некада имао успешну фабрику намештаја. Производњу је затворио, отишао у пензију и почео да гаји моравке. Одлучио је да у оборе усели заборављену расу свиња, јер је она три пута исплативија, неће да једе концентрат, а месо је квалитетније и укусније.
– До пре неку годину био сам једини у селу који је гајио моравку, а данас, на сву срећу, већ неколико комшија има своје запате. Моравка је некада у Шумадији била скоро једина раса у оборима. Моја породица је гајила само моравку. Са 14 година отишао сам из родног села и од тада је нигде нисам ни видео. Тек као пензионисани фабрикант, када сам се вратио на очево имање, поново сам их видео, али само зато што сам одлучио да их сaм гајим. Хтео сам прво да гајим овце, па козе, пчеле, али сам све то заборавио када сам код једног произвођача код Кладова, који има преко 800 свиња, видео моравке. Убедио сам га да ми прода две крмаче и, идући по целој Србији, успео сам да пронађем и купим још неколико примерака. Почео сам са 16 свиња. Сада имам преко 100 комада и три крвне линије које нису у сродству – прича Милутин.
Искуства овог бившег фабриканта с моравком су позитивна. Једу искључиво домаћу сточну храну. Каже да не би јеле концентрат, чак и када би им га дао.
– Храним их травом, детелином, кукурузом, бундевама. Једу све осим концентрата. Прасићима углавном дајем јарму. Јармим јечам, тритикале, овас. Данашњим генерацијама и потомцима свињара изгледа можда невероватно, али свиња може да пасе траву. Моје крмаче једу лишће багрема, храста, коприву. Прасе се у природи, у брлогу и после недељу дана доведу прасиће у крдо. Ова животиња навикла је да живи у природи и тај генетски код је сачуван код ње.
Три пута исплативија од других раса
Овај одгајивач аутохтоне сорте тврди да су моравке три пута исплативије од других свиња и да исто толико брже напредују у односу на мангулице и такозване беле свиње.
– Одгајивачи би требало чешће да се одлучују за ову сорту. Неистините су приче да ова раса споро расте. За пет месеци назимица добије од 50 до 60 килограма. Достижу и вишу цену на тржишту у односу на друге свиње. Назимице које су уматичене продају се за око 4,5 евра по килограму, а нерасти и неуматичене назимице од 350 до 400 динара. Тражња је у овом тренутку добра – додаје Живановић.
Месо моравке на тањиру је нешто тамније боје и другачије структуре. Милутин каже да печење с ражња јесте масније, али управо та маст даје добар укус месу. Када је рачуница у питању, она изгледа овако – од свиње од 120 килограма, добија се 42 килограма чистог меса, 28кг масти и три килограма чварака.
– Она јесте маснија свиња, али и то може да се коригује додавањем више мекиња у исхрану. Некада је маст била једна од основних намирница у домовима, па се нико није жалио на моравку што је таква. Напротив! Пошто се поново враћамо некадашњем начину исхране, данас је маст од моравке петоструко скупља од оне која се добија од белих свиња. Једина истина у овој причи је да је месо квалитетно. Оно је слатко и мирише онако како се свињског меса сећају они старији, који су нешто овакво последњи пут јели када су били деца. Маст је потпуно бела и нема жућкасти одсјај. Истина је и да, када одсечете парче и испржите га, оно се у тигању не смањује, већ остаје исте величине. Наиме, ако још једном погледате како се та свиња храни, биће вам јасно због чега се њено месо разликује од осталих – категоричан је Живановић.
Пршута и кулен моравке на сајму у Келну
Моравку је препознала и државна каса. Милутин по крмачи добија 10.000 динара субвенција и по 5.000 за нерасте и назимице. Занимљиво је и да, како тврди, новац „леже“ на рачун после месец дана. Да ли је, онда, моравка исплатива, без обзира на субвенције? Јер, треба мислити на дан после и да узгој буде ислатив по економским принципима.
– За мене је исплатива. Цео живот сам радио на оловку. Некада је то био квалитетан намештај у дуборезу. Преко 90% намештаја, врата, подова у Народној скупштини сам одрадио. Онда су се појавили плочасти материјали, а ја сам стигао до пензије и Горње Сабанте, у којој је поново оживела раса којом се Србија некад поносила и од њеног извоза лепо живела – каже на крају Живановић.
Поносан на своје оборе, али је још поноснији на то што поједине комшије у Горњој Сабанти следе његов пример. Од њега су узели моравке за запат и већ имају своја крда. Његова амбиција је да направе задругу и конкуришу за новац, како би отворили кланицу за прераду меса. У жељи да свету покаже аутохтоне укусе Србије, чим прође пандемија, спрема се за сајам у Келну. Већ је предао папире за учешће, а представиће Србију пршутом и куленом од меса моравке.
Праси се пет пута за две године
– Моравке се прасе пет пута за две године, што значи 2,5 пута годишње. У просеку опрасе од седам до 14 прасића. Дакле, просек је девет комада или 20 до 25 прасића по крмачи годишње. Важно је да су веома отпорне на болести, тако да ветеринар овде нема много посла, осим чишћења од паразита и глиста. Свиње су, иначе, чисте животиње ако живе у природним условима. Оне немају знојне жлезде, па им је природно да се ваљају у блату, како би се ослободиле паразита и охладиле. Савремена производња је натерала свињу да промени понашање. Моравке код мене, на срећу, следе своје природне инстикте, јер испод обора имају читаву ливаду и шуму. Зато код њих нема оног непријатног карактеристичног мириса. Можете слободно да их мазите – с љубављу прича Живановић.
Боља од мангулице
– Код моравке је ред меса, ред масти. То је такозвано мраморисано месо. У квалитету нема велике разлике, ако га поредите с месом ресавке или мангулице. Разлика је само у квантитету. Код моравке се добија око 10 одсто више меса у односу на мангулице, а што се тиче масних киселина и лако разградивих масти, оне су мелем за наше крвне судове – каже Живановић.
Спасавање угрожене расе
На основу података Организације за храну и пољопривреду (ФАО) Уједињених нација (УН), моравка има статус ризично угрожене расе, због мале бројности у нашој земљи. Рецимо, према подацима ФАО, у 2009. години било је до 500 примерака у целој Србији.
Моравка је потпуно црна, сивкасто-црне коже прекривене црном, ретком и глатком чекињом. Свиње ове расе средње су величине. Глава им је дуга и клинаста, док јој је труп средње дужине и прилично узак.
