Oсим што имају велику хранљиву вредност и користе се као основне животне намирница, пшеница и друга жита имају и лековита својства. Из њихових младих изданака цеди се сок, који је по молекуларној грађи сличан људској крви, па га зато и називају „зелена крв“. Цеди га тек неколико људи у Србији, а супружници Иван и Соња Радовић из Чачка, једни су од њих. Иван, дипломирани економиста, и Соња, професор књижевности, сок из пшеничне траве производе већ осам година. У почетку је то било само за личне потребе, али се временом претворило у породични посао.
Вертикалне фарме у контролисаним условима
Сок од пшеничне траве, како му је универзални назив, Радовићи цеде искључиво из органске спелте која у Чачак стиже с висова Златара, где су Соњини корени. Овде у нетакнутој природи, на преко 1.200 метара надморске висине, спелта се, као и хељда и друга „заборављена“ жита, гаји без употребе пестицида.
– Сок може да се цеди из траве било које житарице, али је најбоља спелта, јер сок од ње не садржи глутен, па га могу пити и они који су алергични на ову супстанцу. Из младе траве, која у контролисаним условима никне из килограма семена спелте, може да се исцеди 200 милилитара сока. Препоручена дневна доза је 30 милилитара, осим код особа које су изложене јаким ефектима антиканцерогених терапија, и оне могу пити дуплу дозу – каже Иван Радовић.
Радовићи гаје пшеничну траву у такозваним „вертикалним фармама“, у потпуно контролисаним условима.
– Вертикалне фарме су фарме будућности, и у њима се на малом простору, у затвореном, могу гајити све биљке које не расту пуно у висину. За пшеничну траву, температура у просторији треба константно да буде око 20 степени, а засад да се редовно залива – каже Радовић.
Сок од пшеничне траве добија се хладним цеђењем зелених изданака, пакује се у бочице и одмах замрзава, јер се само на тај начин могу очувати сви његови лековити састојци. Залеђен, може да се чува и до годину дана, а да притом не изгуби ништа од својстава, и у томе је, кажу, његова највећа предност у односу на прах који се добија млевењем од осушене пшеничне траве.
– Десет дана након клијања, када је најбогатија хлорофилом, трава се шиша и хладно цеди, а сок, добијен на овај начин, потопуно је природан. Из замрзивача, у коме се чува, сок се вади непосредно пре конзумирања, и отапа се на собној температури или у млакој води. Треба га пити одмах по отапању, како би се избегао процес оксидације, током које сок губи део витамина и ензима, мењајући у исто време укус и боју – саветују Радовићи.
Осим хлорофилом, сок од пшеничне траве богат је и антиоксидансима, ензимима и минералима, а садржи и бета каротен и витамине А, Б, Ц, Е, Ф и К. Сок од пшеничне траве могу користити и деца старија од две године. Најбоље је пити га на „празан стомак“, 15 до 30 минута пре првог оброка. Може се узимати и као суплемент у исхрани.
– Нема нежељених ефеката, мада се код појединих особа, у првих неколико дана коришћења, могу јавити мучнина и промене у столици. У том случају, док се организам не привикне, сок се може пити разблажен флашираном водом јер у себи нема хлора, или соком од јабуке. Сок се меша дрвеном или пластичном кашиком, никако металном – каже Иван Радовић.
Жељко Дулановић
