Grašak je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodica leptirnjača (Fabaceae syn. Legumiosae), čiji plod sadrži belančevine (legumin, legumelin, vicilin, trigonelin…), šećer, skrob, lecitin. Veća količina lecitina nalazi se u sortama sa naboranim zrnom, a u njima se i hlorofil duže čuva, pa su zrela zrna ovih sorata izrazito zelene boje. Za ishranu ljudi koristi se suvo i zeleno zrno, a kod sorata čija mahuna nema sa unutrašnje strane tvrd kožasti sloj (šećerci), upotrebljava se cela mahuna. To je zdrava hrana prijatnog ukusa i visoke hranljive vrednosti, bogata vitaminima B1, B2 i C i značajna sirovina za prehrambenu, konzervnu industriju, dok je slama graška dobra hrana za stoku, posebno za ovce. Nije zanemarljiv ni agrotehnički značaj graška, zbog njegove osobine da zemljište obogaćuje azotom koji usvaja iz atmosfere.
Zbog takve uloge u ishrani i u preradi, grašak je jedna od ekonomski najznačajnijih povrtarskih vrsta u svetu. Po sličnom modelu je to i kod nas. Iako je Srbija na donjoj geografskoj granici za uspešnu proizvodnju ove povrtarske vrste, odnosno negde oko 40-og stepena severne geografske širine, naši povrtari sa prosečno oko 7.000 hektara (površina, od godine do godine, varira od 5.500 do 10.000 hektara) uberu oko 34.000 tona graška, beležeći kontinuirani porast proizvodnje, i mereno po površinama, i po prinosima.
U Vojvodini, recimo, gde se sa 3.500 do 4.000 hektara dobija prosečno oko 22.000 tona graška koji je osnovna sirovina prerađivačke industrije, svi parametri ove povrtarske proizvodnje rastu, pre svega zbog povećane tražnje u svetu i izvoza..
Najveći proizvođači graška su Nemačka, Holandija, Francuska, Kina, a mi ga, iako donja geografska granica uspešne proizvodnje, uspešno plasiramo u Makedoniji, Grčkoj, Turskoj, Španiji, Maroku, Izraelu, Tunisu, Alžiru i Turskoj. Za sada je Grčka naš najveći uvoznik.
Grašak se prerađuje najčešće hladnom preradom, dakle, industrijskim zamrzavanjem, ili zamrzavanjem u domaćinstvu roda iz baštenske proizvodnje. Nešto manje količine za domaće, ali više za strano tržište, prerađuju se toplom preradom, odnosno, pasterizacijom. Konzerve graška, naime, veoma su tražena roba zbog toga što su trajan proizvod i kao takav od izuzetnog značaja za prehrambenu bezbednost i sigurnost država, uvoznica. Na ovaj način konzervirani grašak može se čuvati gotovo neograničeno, za razliku od smrznutog graška koji, u zavisnosti od regulative pojedinih država, može da se čuva od jedne do dve godine. Konzervisani grašak koriste vojska, policija, bolnice, mada je smrznuti kvalitetniji.
