Насловна ТЕМЕ ВОЋЕ ZNAČAJ I PRIMENA HUMINSKIH I FULVO KISELINA

ZNAČAJ I PRIMENA HUMINSKIH I FULVO KISELINA

322

Dosta puta je govoreno o značaju obogaćivanja zemljišta organskom materijom, pri čemu je posebno naglašavano da dobar stajnjak oblagorođuje supstrat u voćnjacima. Kod težih zemljišta, kod kojih je veoma značajno obezbediti stabilnost strukturnih agregata i dobru dreniranost, bolje rezultate daju delimično zgoreli stajnjak, ili delimično kompostiran organski materijal, ili zelenišno đubrenje, jer se na taj način u značajnoj meri smanjuje zapreminska masa, vezanost krupnih strukturnih agregata (grudvi) usled velike lepljivosti mehaničke frakcije gline, koja dominira u mehaničkom sastavu zemljišta.

Unošenjem stajnjaka povećava se vododržljivost lakih zemljišta i aerisanost teških zemljišta, infiltracija vode u zemljište je znatno brža. U proleće se zemljište brže zagreje, te je mikrobiološka aktivnost veća, mineralizacija brža i dostupnost neophodnih biljnih hraniva veća. Sve to doprinosi boljem i ujednačenijem porastu i razviću u zasadu, a kao rezultat mikroklimatskih promena smanjuje se i pritisak inokuluma različitih patogena i štetočina. Potpunom humifikacijom nastali humati kalijuma i kalcijuma obezbeđuju visoku adsorptivnu sposobnost koloidne micele, zahvaljujući čemu raste procenat iskorišćenosti unetih hraniva i smanjuje se negativan efekat po životnu sredinu, odnosno rizik eventualnog zagađenja površinskih, ili podzemnih voda usled ispiranja.

Đubrenje je najbolje u proleće

Za razliku od ostalog voća, kod koga se unošenje stajnjaka u zemljište preporučuje u toku jesenjih meseci, kod maline i kupine, dobro zgoreo stajnjak (goveđi i ovčiji) se rastura u trake (0,5 m sa jedne i 0,5 m sa druge strane reda špalira) u rano proleće, odmah nakon vezivanja izdanaka, a potom zaorava ili na drugi način prekriva zemljom.

Nažalost, stočni fond u našoj zemlji je u velikom problemu, a samim tim je i obezbeđenje kvalitetnog stajnjaka za mnoge proizvođače sve teže. Slično je i u svetu, pa je proizvodnja i primena huminskih materija najviše rastuća u kategoriji biostimulatora, pre svega zbog njihovog uticaja na zemljište, biljke i podsticanje otpornosti na sve izraženije klimatske promene. Pored toga, zbog kumulativne, i često nekontrolisane primene mineralnih đubriva i različitih pesticida, kao i prilično zastupljenih kiselih zemljišta na kojima se voće u našoj zemlji gaji, postoji potencijalna opasnost od kontaminacije i usvajanja širokog spektra teških metala. Izrazito štetni metali u većim koncentracijama u zemljištu su olovo, kadmijum, živa, arsen, hrom, nikl i drugi, koje biljka može da apsorbuje i skladišti u plodovima koji konzumiranjem dospevaju u tkivo ljudi.

Da se to ne bi desilo, brojna istraživanja su potvrdila da redovnom upotrebom huminskih supstanci dolazi do smanjenja apsorpcije teških metala od strane biljaka na taj način što huminske i fulvo kiseline formiraju komplekse sa teškim metalima, imobilišu ih u zemljištu, pa korenov sistem biljke nije u stanju da ih usvaja. Važno je napomenuti da huminske supstance reaguju sa metalnim mikronutritijentima, i u zavisnosti od njihove koncentracije u zemljištu stvaraju rastvorljive ili nerastvorljive komplekse, pa ukoliko su zemljišta siromašna u sadržaju nekim elementima, humati mobilišu hranljive materije. To se pre svega odnosi na cink ili mangan koji su zahvaljujući formiranju rastvorljivih kompleksa postaju dostupniji biljkama i lakše se asimiliraju.

Ovo su samo neke od pozitivnih karakteristika upotrebe huminskih i fulvo kiselina i zbog toga proizvodi zasnovani na ovim supstancama nalaze sve veću upotrebu u cilju poboljšanja karakteristika i biogenosti zemljišta, pojačanja snage rasta i prinosa gajenih biljaka.

Najprostije objašnjenje o postanku huminskih kiselina je da su to supstance koje su nastale razgradnjom organskih materija kao što su lišće, grane, životinjske izlučevine i otpad, kao i neki minerali. Ove kiseline imaju sposobnost da poboljšaju strukturu zemljišta, omogućavajući bolje zadržavanje vode i hranljivih materija, a takođe deluju kao helatni agensi.

Fulvo kiseline, s druge strane, su manje, rastvorljivije komponente koje se dobijaju iz huminskih kiselina tokom procesa razlaganja.

Velika pomoć kod suše

Bitna karakteristika ovih supstanci je i da se huminske kiseline talože u kiseloj sredini, dok su fulvinske kiseline rastvorljive u kiseloj sredini. Obe imaju jednostavniju molekularnu strukturu i mogu se apsorbovati direktno u koren biljke. Kao takve, one mogu delovati kao nosači, pomažući hranljivim materijama da se efikasnije kreću iz zemlje u delove biljke kojima su potrebni. One takođe poboljšavaju sposobnost biljaka da izdrže stresne situacije kao što su suša i negativna pH reakcija zemljišta. To je zbog činjenice da huminske i fulvo kiseline imaju funkcionalne grupe koje deluju kao depoi koji drže mineralne jone i sprečavaju ih da reaguju jedni sa drugima i tako budu nedostupni biljkama. U isto vreme, ova veza je dovoljno slaba da se joni po potrebi mogu osloboditi i na taj način biti iskoristivi biljnim ćelijama.

AdobeStock

Brojna istraživanja ukazuju da je huminske i fulvo kiseline najbolje upotrebiti u vreme najveće aktivnosti korena i da se na taj način smanjuju negativni efekti biotičkog ili abiotičkog stresa kod biljaka. Takođe, upotrebom huminskih materija se smanjuje potreba za korišćenjem mineralnih đubriva, u nekim slučajevima i za polovinu od uobičajene količine, što je naročito značajno u uslovima velikog rasta cena na svetskom tržištu. Pri tome je potrebno naglasiti da ukoliko se primenjuju huminske materije, potrebno je vreme da ispolje svoje efekte i da se oni upotrebljavaju kao dopuna i ne mogu u potpunosti zameniti upotrebu mineralnih đubriva. Često se ovi proizvodi reklamiraju i kao lek i čarobno sredstvo za rešavanje svakakvih problema u voćarskoj (i biljnoj) proizvodnji, što naravno da ne odgovara istini!

U jesen uvek u suvom stanju

Način i forma primene huminskih materija zavisi i od klimatskih karakteristika područja u kome se voće gaji, ali i godišnjeg doba u kome želimo da ga primenimo. Preporuka je da se huminske materije u suvom stanju primenjuju u jesen jer suvi proizvodi imaju karakteristike sporog otpuštanja u zemljište. Zbog toga ih je u kontinentalnim uslovima, sa dugim i vlažnim zimama bolje primeniti u jesen, a tečne supstance u proleće i tokom vegetacije zbog bržeg efekta delovanja.

Naravno da je huminske materije bolje preventivno primeniti, pre nego što biljka doživi bilo koji nivo fiziološkog stresa koji je često nevidljiv i dolazi zbog negativnog dejstva različitih činilaca na koren biljke. Potrebno je znati i to da je efekat primene ovih materija veći kada uslovi u kojima biljke funkcionišu nisu idealni; kao što je suvo zemljište, mali sadržaj organske materije i nepovoljan odnos hranljivih elemenata u njemu. Šta više, primenom huminskih materija u uslovima viška organske materije i hranljivih elemenata neće doći do poboljšanja kondicionog stanja biljaka ili čak može doći do pojave antagonizma i drugih negativnosti u funkcionisanju biljke.

Imajući sve ovo u vidu, dolazi se do zaključka da su huminske materije, u uslovima sve većeg osiromašenja zemljišta u organskoj materiji, sve značajniji činilac održanja njegove plodnosti, ali i sveukupnog unapređenja voćarske proizvodnje. Njihovom primenom od početka gajenja, dobijaju se biljke prilagođenije sve izraženijim nepovoljnim klimatskim ekstremima, naročito suši. Najveći uticaj huminskih materija ogleda se u uravnoteženijem metabolizmu biljaka, naročito u fenofazama cvetanja, zametanja plodova i njihovog intenzivnog porasta. Biljke tretirane huminskim materijama su otpornije, a kod njih je manje izražena pojava odbacivanja plodova, ne samo tokom normalnog, kod najvećeg broja biljnih vrsta, junskog otpadanja plodova, već i tokom trajanja fiziološkog stresa kada je odbacivanje plodova izraženije. Takođe, biljke tretirane huminskim materijama su otpornije na bolesti i štetočine, naročito kada se one primene preventivno.

Najveća efikasnost upotrebom huminskih supstanci se postiže kod voćnih vrsta i kod povrtarskih kultura. Kada su u pitanju voćne vrste, primena huminskih materija se mora prilagoditi fenološkim stadijumima godišnjeg ciklusa rasta i razvoja. Već je rečeno da je najbolje vreme za primenu ovih materija u vreme najveće aktivnosti korena, uglavnom u proleće i koji su povezani sa cvetanjem, zametanjem plodova i posle berbe, kada dolazi do akumulacije rezervi i diferencijacije generativnog potencijala koji će sledeće godine biti rod. Pri tome se mora znati da ukoliko želimo da unapredimo fizička svojstva zemljišta, prednost treba dati huminskim kiselinama, a ako hoćemo da podstaknemo apsorpciju hranljivih materija iz zemljišta onda treba koristiti fulvo kiseline, jer su one manji molekuli sa većom pokretljivošću.

Najbolje je da se huminske materije primenjuju fertigacijom jer im je na taj način bolja dostupnost korenu, a takođe im je i usvajanje veće. To se objašnjava činjenicom da su ove supstance organske materije i da dodate zajedno sa vodom odmah počinju reakciju i interakciju sa zemljišnim mikoroorganizmima, što će se sve završiti razgradnjom, koji je deo prirodnog ciklusa humusa u zemljištu i na taj način će se ostvariti pun efekat njihove primene. Iz tog razloga je potrebno izvršiti nekoliko tretmana tokom vegetacije i to u različitim fenofazama rasta i razvoja voćke tokom vegetacionog ciklusa.  Primena huminskih materija zajedno sa vodom se opravdava činjenicom da se njihovom folijarnom upotrebom nisu aktivirali svi mehanizmi kao u slučaju fertigacije. Jedan od najočitijih primera ove tvrdnje je da u slučaju folijarne primene izostaje efekat stvaranja apscisinske kiseline, a koja nastaje kao odgovor biljke na abiotički stres i regulaciju rasta i razvoja biljaka. Upravo taj efekat je najviše izražen kada se huminske materije primenjuju u zoni korena i kada dolazi do povećanja koncentracije ove kiseline. Inače, povišena koncentracija apscisinske kiseline neophodna je za zatvaranje stoma i povećanje tolerancije biljaka na fiziološku sušu.

Piše: dr Aleksandar Leposavić