За земље Западног Балкана, посебно за Србију, чија је економија у великој мери ослоњена на пољопривреду, стратешки су, у оквиру приступних преговора са Европском унијом, битне теме које се односе на рурални сектор. У том смислу од великог је значаја за све земље региона да створе услове за примену ИПАРД-а – Инструмента претприступне помоћи за рурални развој.
Овај инструмент европске помоћи земљама које су пред вратима ЕУ заправо је припрема за будуће учешће у комплексној и јасно дефинисаној Заједничкој аграрној политици Европске уније, која представља сет правила једнаких за све и која подразумева заједнички аграрни буџет. Европске паре биће на располагању за инвестиције у имовину пољопривредних газдинстава (прва мера), за прерадне капацитете и маркетинг (друга мера), те за унапређење руралног туризма и пратећих услуга (трећа мера).
Да би смо што боље разумели начин функционисања фондова ЕУ и принципе аграрне политике ЕУ требало би да разјаснимо и упознамо се са појмовима који се често помињу и тесно су везани за функсионсање свих фондова ЕУ.
Савремена дефиниција појма „рурални развој“ подразумијева интегрални и вишеструки, одрживи развој руралног (неградског) простора. Интегрални, односно целовит развој руралних подручја битан је због диверзификације руралне економије која се у време савремених структурних процеса и збивања суочава с бројним проблемима попут депопулације, старења становништва, генерално све лошијим социо-економским показатељима који чине овај простор пасивним и непожељним за живот. Диверзификација руралне економије кључна је из разлога што чини предуслов демографске стабилизације која представља основу за одрживост свих компоненти развоја.
У случају запостављања развоја руралног подручја последице за целу државу могу бити: некоришћење ресурсне основе и слаба валоризација постојећих стратешких предности ради лоших структурних показатеља проблематичних подручја те слабљење просторно-функционалне интеграције територија због депопулираности значајног дела простора.
Како би се преокренули горе описани трендови слабљења социо-економских показатеља потребно је идентификовати и и активирати локалне актере који би постали почетни покретачи развоја свог подручја.Важан је и развој флексибилног малог предузетништва као покретача иновативности, те конструктивног локалног партнерства различитих актера из више сектора делатности.
Не постоји договорена дефиниција руралног развоја, али она се тиче побољшања квалитета живота у руралним подручјима. Са око 60 посто становништва које живи у руралним подручјима, мера у којој је оно „здраво, богато и мудро“ обухваћена је у индексу националног хуманог развоја.
Савремене теорије руралног развоја, како су их развили припадници академске заједнице, интересне групе и креатори политика, потпадају под три главне школе мишљења:
–– „Аграрни“ приступ, који посматра пољопривредну заједницу као чувара села и темељни стуб руралног живота. Овај приступ наглашава мултифункционалност пољопривреде, историјску разноликост пољопривредних система те улогу коју пољопривреда игра у развоју руралне културе. Она пољопривреднике види као природну циљну групу у погледу подршке руралном развоју, делом како би им се помогло да очувају традиционалне пољопривредне праксе, пејзаже и станишта, а делом како би им се помогло да се прилагоде промени, искористе нове прилике и одговоре на промене очекивања друштва за његова рурална подручја.
–– Приступ „локалног развоја“, који је усмерен на разноликост руралних активности и актера, и који признаје да сада у многим случајевима пољопривреда представља доста мали део руралног аутпута и запослења. Овај приступ посматра рурална подручја као социоекономске системе с различитим људским и природним ресурсима и с вишеструким покретачима промене..
–Приступ „урбаних центара“ или „полицентрични“ приступ, који промовише развој више већих градова и градских седишта широм земље како би се генерисала економска активност и понудила радна места и трговина околним руралним подручјима.
Све три школе приписују знатан значај заштити животне средине и наглашавају потребу да рурални развој решава социјалне као и економске циљеве.
Државе које теже да се придруже ЕУ развијају властите националне системе по сличном моделу, као део укупног процеса усаглашавања с ацqуис цоммунаутаиреом („правно наслеђе ЕУ“, односно подразумева обавезу свих земаља које желе да се учлане у ЕУ, да безусловно прихвате све што од њих тражи ЕУ) и са специфичним циљем оспособљавања да се користе фондови ЕУ у оквиру Претприступног инструмента ЕУ за пољопривреду и рурални развој (ИПАРД).
Политиком руралног развоја ЕУ управља Генерална дирекција Комисије за пољопривреду и рурални развој (ДГ АГРИ) као „други стуб“ Заједничке пољопривредне политике, где:
–– Стуб 1 чини редовна подршка пољопривредним активностима путем интервенција на тржишту, Јединствене уплате за пољопривредна добра, те субвенције повезане с пољопривредном производњом. Пуни трошак покрива се из буџета ЕУ путем „Европског фонда за гаранције у пољопривреди” (ЕАГФ).
–– Стуб 2 чине инвестициони грантови за модернизацију пољопривредних добара, мера за јавно добро у руралним подручјима, те друге мере руралног развоја. Део трошкова покрива се из буџета ЕУ путем „Европског пољопривредног фонда за рурални развој” (ЕАФРД), при чему се биланс осигурава учешћем државе и самих корисника у финансирању.
Ова два стуба заједно чине “Заједничку пољопривредну политику” (ЦАП), која тренутно представља 48% укупног буџета ЕУ, подељено приближно на 75:25 између стуба 1 и стуба 2. Баш као што политика руралног развоја на нивоу ЕУ чини део њене пољопривредне политике којом управља ДГ АГРИ, тако већина држава чланица и земаља које теже постати чланицама спроводе рурални развој путем својих властитих министарстава одговорних за пољопривреду иако се речи „рурални развој“ све више појављују у њиховим званичним називима. Уредба ЕУ о руралном развоју организује подршку према три вертикалне „осе“ и четвртом хоризонталном приступу:
–– Оса 1: Побољшање пољопривредне конкурентности;
–– Оса 2: Побољшање животне средине и подршка управљању земљиштем;
–– Оса 3: Побољшање квалитета живота и диверзификације економије у руралним подручјима;
–– Лидерски приступ, којим се спроводе локалне стратегије руралног развоја путем јавно-приватног партнерства.
Ова четири сета циљева проводе се путем 14 мера.
Европска комисија додјељује средства за рурални развој у будућим новим државама чланицама
- (укључјујићи Србију) путем свог ИПА програма („Инструмент за претприступну помоћ“), посебно путем компоненте 5 ИПА посвећене пољопривреди и руралном развоју познате као ИПАРД („Инструмент за претприступну помоћ у пољопривреди и руралном развоју“).
За приступ ИПАРД-у биће потребно испунити одређене услове које намеће Европска комисија, а везано за стратешке припреме, институционална решења и координацију, административни капацитет потребан за припрему и ефикасно апсорбовање средстава ИПАРД-а.
Различите дефиниције руралних подручја
Постоји неколико различитих дефиниција „руралног“ у уобичајеној употреби. Неке њих су „приступи везани за подручје“ који типично дефинишу регију, општину или покрајину као руралну или урбану према густини и броју становника, док други имају „приступ заснован на насељу“, те класификију појединачна насеља као урбана или рурална на основу њихове величине или њихове административне класификације како је води државна власт. Међутим, треба напоменути да то нису различити начини мерења исте ствари, већ начини мерење битно различитих ствари:
–– „Приступ заснован на подручју“ третира све становнике ретко насељене општине као исте, било да живе на изолованом пољопривредном добру или у стану на посљедњем спрату главног града те општине. Овај приступ требао би бити у најбољој корелацији с економским факторима који делују у релативно широком подручју, али није добар водич за приступ појединачним домаћинствима, пољопривредној земљи или инфраструктури, као што је водоснабдевање или канализација.
–– „Приступ заснован на насељу“ третира све становнике села и микронасеља исто, било да живе у најудаљенијем крају земље или на ободима великих градова. То ће највероватније бити у корелацији с приступом земљи, инфраструктури и локалним услугама, али није добар водич за економске факторе као што су незапосленост или нивои плата.
Такође постоји још велики број критеријума за дефинисање руралног простора од којих издвајамо и два следећа:
а) Административни критеријум – разлика између руралних и урбаних подручја се темељи на територијалној подели према којој су мање административне јединице, општине, рурална подручја, док су градови урбана подручја.
б) Критеријум према густини насељености односно дефиниција ОЕЦД-а – најчешће међусобно признат и коришћен критеријум за разликовање руралних и урбаних подручја. Темељи се на густини насељености становништва. На локалном нивоу подручја се класификују као рурална или урбана темељем прага од 150 становника на км2. На регионалном нивоу ОЕЦД дефинипше три групна подручја, зависно о учешћу становништва у регији које живи у руралним локалним подручјима:
-претежно руралне регије (више од 50% становништва регије живи у локалним руралним подручјима),
-значајно руралне регије (15 – 50% становништва регије живи у локалним руралним подручјима) и
-претежно урбане регије (мање од 15% становништва регије живи у локалним руралним подручјима).
Пише: Радмила Копривица, мастер воћарства и виноградарства
Извор: Агропортал знање је моћ
