Први лепи и сунчани дани измамили су многе планинаре и љубитеље природе на Иришки венац, на Фрушкој гори. Дочекале су их подигнуте главице висибаба, али и остали весници пролећа – дивљи зумбул, кукурек и љубичице, али и неке гљиве као што су бабино и јудино уво. Ту смо срели и Ђорђа Војновића, планинара, пасионираног гљивара, једног од оснивача новосадског Гљиварског друштва. Кренуо је са супругом и пријатељима у разгледање терена који су јесенас били богати најразноврснијим врстама гљива, а само пре два месеца били оковани снегом и ледом.
– Ледени дани нису нашкодили гљивама. Оне се размножавају спорама, које могу деценијама да чекају повољне услове – температуру и влагу, па да „никну“. Ако услови буду повољни, може се очекивати богат род – каже наш саговорник и додаје да се печурке не појављују на истим стаништима сваке године. – Ако их нема на Фрушкој гори, сакупљамо их у приобаљу Дунава и канала, или широм Војводине, али и на другим гљиварским теренима у нашој земљи.
Овај пасионирани планинар и љубитељ природе, родом из Лединаца, као седмогодишњи дечак убрао је прве смрчке шетајући с оцем по обронцима Фрушке горе, а сазнао је и за медењаче, сунчанице, лисичарке, вргање… Са седамнаест година озбиљније гљивари, а доласком у Нови Сад, с пријатељем др Љубом Јовановићем, проучавао је гљиве на Катедри за биологију. Неколико година касније основали су Гљиварско друштво „Нови Сад“, с циљем да Новосађанима прикажу „шумско благо“ на изложбама у граду (салетла у Дунавском парку) и на Иришком венцу. Стекао је богато искуство и могао да детерминише разне врсте, а између осталих мартовку, шумско пиле, зачинску црну трубу, као и ретку благву, водећи рачуна да се у корпи не нађе ни један шеширић отровних печурака. Увек му је било на уму да су „неке гљиве јестиве само једном“. Учествовао је на организованим дружењима с љубитељима природе и гљива из Крупња, Београда, Ваљева, Бање Ковиљаче. Путовао је у Умаг на „смрчкијаду“, у Пољску, Грчку, и на Олимп, где је пронашао шкрипавац.
– Најлепша дружења била су приликом сакупљања јаблановаче, и по неколико пута годишње. Прве се појављују у априлу на пањевима или око дрвећа које се суши, па кад у крошњама видим суве гране – то је знак да ту има јаблановача, односно тополовача (Calocybe aergita), чији је назив до недавно био Agrocybe aergita. Ова деликатесна печурка расте у густим бусенима, па ово за добре гљиваре није изненађење – каже Ђорђе Војновић.
Младе се могу препознати по тамносмеђем шеширићу, док је код старијих примерака светлији. Средишњи део је благо испупчен. У почетку је полулоптаст, касније раван, а понекад удубљен. Површина обода је глатка и често вијугава, а током дужег сушног периода смежура се и пуца. Испод шеширића су густи листићи који су причвршћени кончастим зупцем за танку дршку. Ту је и широки бели венчић, који се временом такође може смежурати. Месо јој је бело и меко, не мења боју, слаткасто и мирише на воће. Користи се за разна јела.
Наш саговорник, доскорашњи председник ГД „Нови Сад“, песник, који је на дружењима испраћан аплаузом, врстан је и сликар. Користи необичну технику – уситњене љуске јаја, које обоји за ускршње празнике. На овај начин „слика“ цвеће, али и гљиве попут благве, која је ретка на нашим просторима.
На јесењим изложбама глива на Иришком венцу припрема разне гљиварске ђаконије. Његови специјалитети, чувени гулаш, „клот“ и с пилетином, свињетином или јунетином, надалеко су познати и привлаче сладокусце и из најудаљенијих крајева.
Читаоцима „Јутра“ наш саговорник Ђорђе Војновић препоручује неколико опробаних рецепата.
ПОСНА САРМА
Одаберу се листови киселог купуса исте величине да би сармице биле уједначене. Издинста се лук и пиринач и додају зачини (бибер, суви зачин за супу, алева паприка). При крају, уместо млевеног меса, умеша се килограм исецканих јаблановача и динста још петнаестак минута. Скине се са шпорета, прохлади и, не додајући јаја, завијају сарме. Ређају се у ватросталну посуду, налију водом да огрезну и кувају сат и по на рингли или у рерни. Веома су укусне с бареним кромпиром и сосом од рена који се прави тако што се упржи брашно са струганим свежим реном, налије хладна вода и меша док се сос не згусне. На крају се мало закисели винским сирћетом и послужи топло.
ПРЖЕНЕ И ПОХОВАНЕ ЈАБЛАНОВАЧЕ
Шеширићи се уваљају у брашно и прже на уљу с једне, па с друге стране. Похују се тако што се прво уваљају у брашно, затим у размућена јаја и пеку с једне стране док не порумене, а затим и с друге. Пржене и поховане јаблановаче се ваде на папирну салвету, да упије вишак масноће, посоле и сервирају са сезонском салатом.
СВЕЧАРСКИ ГУЛАШ
Припрема се од килограма неколико врста насецканих гљива, пола килограма уситњеног лука, 250 грама сецкане јунетине, 200 грама бабуре и исто толико свежег парадајза, зачина за супу, бибера и алеве паприке.
Лук се с јунетином добро издинста, додају се сецкана бабура и парадајз, зачини и налије водом да огрезне. Двадесетак минута пре завршетка јела додају се сецкане гљиве и све прокува још двадесетак минута. У међувремену скувају се резанци (чипкасти или танки) и послужи топло.
Д.Р.
Добро јутро број 540 – Април 2017.
