Пише: Биљана Ненковић
После скоро 50 година од настанка чачанске родне, стручњаци за воћарство и даље прате мане и предности ове шљиве. За пола века постојања ове сорте осцилације су се кретале од превеликих надања да ће у потпуности заменити пожегачу и маџарку, па до тога да неће нико да је гаји. И поред опречних ставова, она је и даље пристуна у воћњацима широм Србије и Европе.
Настала је укрштањем стенлеја и пожегаче. Хибридизација је спроведена 1961. године, а за сорту је призната 1975. године. Стручњаци се још увек баве питањем како да превазиђу неке од проблема у гајењу чачанске родне. Проф. др Иван Глишић с Агрономског факултета у Чачку, наводи да је њена предност, као што јој и само име каже, изузетна родност. Краси је и одличан квалитет плодова и поливалентна употребна вредност. Позитивна страна је у томе што је самооплодна сорта.
Гране, савијене до земље, нису за похвалу
– Међутим, уочена су два основна недостатка чачанске родне. Први је да је ова сорта склона прерођавању, а то води ка алтернативној родности, односно, великом броју ситних и недозрелих плодова. Произвођачи често воле да се похвале фотографијама савијених грана ове шљиве до земље, али то није за похвалу. Прерођавање није добро, јер се добија много ситних плодова лоше боје, а следеће године стабло је без цвета. Поставља се питање како се борити с овим проблемом. Потребна је нешто специфичнија резидба, јер ова сорта највећу количину рода носи на дугим, мешовитим родним гранчицама. Она се не може резати као остале сорте. Сваки вегетативни прираст, па и водопија је од користи. Нерезонски прирасти у круни, који су код свих других воћних врста за уклањање, код чачанске родне могу да се искористе и треба их резати тако да добијемо што већи број кратких, цветних гранчица, а не мајских букетића – указује проф. Глишић.
Тежи се да се оваквом резидбом обнови вегетативни прираст и да се род што више пребаци на кратке, цветне родне гранчице. Она се практично мора резати као бресква, како би јој се сваке године заменио вегетативни прираст. Корекцију у летњој резидби треба обавити почетком јуна. Реч је о благој корекцији обешених грана, који су до земље, чије крајеве треба уклонити, исећи.
Друга мана чачанске родне је осетљивост на вирус шарке. Ова сорта није осетљива као пожегача или маџарка, али испољава осетљивост, и то води ка превременом опадању плодова.
Сорта захтевнија од других
– Овде је јасан одговор да треба да имамо здрав садни материјал. Међутим, поставља се питање да ли већ заражена стабла треба вадити или не. Спровели смо оглед, где смо током прве три недеље августа, када опадају плодови због вируса шарке, скупљали опале шљиве. Анализом тих плодова, који се углавном користе за ракију, дошли смо до закључка да имају довољан садржај растворљиве суве материје (РСМ). Плодови родне који опадају почетком августа немају лош садржај РСМ, а садржај шећера прати ту динамику. У другој половини августа садржај шећера у опалим плодовима био је око 10 брикса, али је садржај укупних киселина био забрињавајући. Плодови који су опадали до 10. августа имали су већи садржај киселина у плоду, него што је то својствено чачанској родној, али је у другој половини августа садржај киселина опадао. Када се посматра однос садржаја растворљиве суве материје и киселина у плодовима који опадају око 10. августа, они имају пожељну размеру – запажа проф. др Глишић.
Принос на здравим стаблима и оним захваћеним шарком био је сличан, а закључак овог стручњака је да сорти чачанска родна треба више него што обично дајемо шљиви.
– Шљиви је, иначе, намењено место на најлошијем земљишту, на рубовима и међама. Ова сорта то не трпи и тражи добре услове по питању хране и воде и одличну резидбу па ће, иако дође до шарке, она те проблеме лакше поднети – каже Глишић.
Вратити пожегачу у воћњаке
Проф. др Зоран Кесеровић с Пољопривредног факултета у Новом Саду залаже се за враћање пожегаче у воћњаке.
– Још 1988. године на конгресу у Чачку рекао сам да ће чачанска родна тешко заменити пожегачу. У опису је стајало да је та сорта толерантна на шарку. Показало се да није и да је главни проблем вирус, иако он не би требало да је проблем, јер то може да се реши здравим садним материјалом. Морамо полако враћати пожегачу. Није чудо што пожегача у откупу сад постиже највећу цену. Речено ми је својевремено да оног тренутка када смо изгубили пожегачу, маџарку и црвену ранку, не побеђујемо више када су у питању добре ракије.
