Осим паразитних гљива, проузроковача болести, бобицама грожђа штету наносе и грожђани мољци. Има их две врсте – жути и пепељасти, који имају сличан начин живота и наносе подједнаке штете.
Жути је познат оддавнина, а пепељасти се почео јављати као штеточина тек почетком прошлог века, проширио се свуда и по штетама много надмашио жутог. Пепељасти воли топлије и сушније услове, какви су у нашим виногорјима, док се жути прилагодио хладнијим и влажнијим поднебљима.
Пепељасти мољац је повремена, или како то практичари кажу – периодична штеточина. Нагло се јавља, штету прави годину-две, ретко три,и изненада, сам од себе, ишчезава. Штете су велике не само због тога што је прождрљив, већ и зато што га виноградари не очекују и засад не заштите у право време. Неких година може да «однесе» и 70 одсто рода.
Презимљава као лутка у пукотинама коре чокота. Има три, некада и четири генерације које се преплићу и у годинама јаког напада у гроздовима се може наћи од цветања до бербе. Гусенице прве генерације изједају цветове, а друге обавијају пређом младе бобице којима се хране. Кроз три-четири недеље појављује се и потомство треће генерације које се сада храни старијим бобицама, понекад и оним које дозревају. Ове гусенице се најчеће повлаче на скривена места, где се претварају у лутке које ће презимети. Током неких година јавља се и четврта генерација која изједа већ потпуно зреле бобице.
У кишовитим годинама штете су знатно веће јер оштећене бобице нападају и паразитне гљиве.
С. Мујановић
Добро јутро број 543 – Јул 2017.
