Шкрипавац (Phlyporus squamosus) је гљива распрострањена широм света, а у нашем поднебљу једна је од најкрупнијих врста и веома лако се препознаје. Расте у шумама, на одумрлим деблима и пањевима, а понекад може да се појави и на живом дрвету као паразит. Најчешће се проналази на јасену, букви, дивљем кестену, платану, тополи, врби. То нам је потврдила и Мирјана Пјевић из Еколошке организације „Чувари блага“ у Београду, која је недавно у Бојчинској шуми убрала веома крупне примерке шкрипавца, који су били причвршћени за подлогу дебелом, кратком дршком.
Плодоносно тело најчешће има пречник од осам до тридесет, а понекад и преко 50 центиметара, док је дебело десетак цм.
Шеширић ове гљиве је улегнут или испупчен, жуто до смеђе обојен. Прекривен је љуспицама карактеристичног облика и боја. Најсличније су шарама на леђима фазана, због чега ову гљиву у неким деловима света управо тако називају – фазанова леђа.
За шкрипавац, али и цео род Pholyporus, карактеристичне су рупице на наличју шеширића. То су, у ствари, завршеци цевчица које су густо распоређене једна до друге.
Ова гљива расте појединачно, у малим групама, или формира каскаде – гроздове. Сматра се да има веома важну улогу у разлагању органске материје у шумама.
Од младих гљива, чији су плодови меки и миришу на лубеницу, могу се припремити укусна јела. Најбоље их је исецкати на танке штапиће и брзо пропржити у врелом уљу. Добиће се веома укусни „шкрипирићи“, који се могу комбиновати с кечапом и мајонезом.
Д. Радивојац
Добро јутро број 543 – Јул 2017.
