VASKRSI NAŠEG DETINJSTVA
Vaskrs je za nas počinjao kad osvane Vrbica. Pamtim taj praznik po jednoj godini, tamo sedamdeset i neke, kada su nam za Lazarevu subotu sašili košuljice od svetlo-lila viskoze, bratu svetlo-plave i teget suknje i kratke pantalone. Obične košulje sa malim džepom s leve strane, baš kao da su kupovne, imale su kragne sa kolirom. Sestra i ja smo dobijale nove bele hulahopke. Kad izađemo ujutru tako obučeni, baba bi povikala:
Al ste se udesili, kao za Vrbicu!
Išli smo tako lepo obučeni u nove, sveže prepeglane stvari preko mokre krpe, koje su mirisale na prodavnice štofova, u Žiču. Tamo je moja baba imala neke „protekcije“, jer su njeni rođaci službovali u manastiru.
Dan kad si važan, i uživaš
Putovali smo „fićom“ na čije zadnje sedište je nekim čudom moglo i četvoro da se zbije, sve pazeći da se ne izgužvamo ili da ne zakačimo hulahopkama negde, da ih ne pocepamo, tek izvađene iz celofanskog pakovanja. Ćuteći izdržavamo put, iščekujući da stignemo u manastirsko dvorište, pitajući se da li je taj dan Lazareva subota ili Vrbica.
Baba je uvek odgovarala da je sve to isto! Važno je da je praznik i dečiji je. Tako je i ostalo u sećanju da postoje dani u godini kad daš oduška svemu, lepo se obučeš i uživaš u svečanosti i prazniku. Zastaneš, da predahneš! Kad si važan, a miran i tih. Ni pokoran, ni poslušan, nego ispravan i tačan.
Nabrala bi negde mlade vrbove grane ili jorgovan, ako je procvetao pa bi nam stavljala u one džepove od košuljica. Jorgovan je bio nekoliko nijansi i tamniji, pa nam se lepo slagao uz tu lila i plavu boju. Zvončića sa trobojkama tada nije bilo. Ostala je samo ta jedna babina rečenica – svaki put u godini tokom odrastanja kad bismo se spremili negde da idemo i lepo se obukli, ona bi kao znak da smo to dobro uradili i da smo joj lepi, povikala:
Al ste se udesili, kao za Vrbicu!
Praznik dečije radosti
Kasnije smo naučili da je Lazareva subota ili Vrbica, praznik posvećen vaskrsenju pravednog Lazara iz Vitinije koga je, prema predanju, Isus Hristos, vaskrsao iz mrtvih četiri dana posle njegove smrti. Vest o Hristovom čudu se proširila. A Lazar je poživeo još tridesetak godina kao episkop.
Vrbica je dan dečije radosti, jer je polazeći u Jerusalim Hristos uzviknuo:
Pustite decu k meni, jer takvih je carstvo nebesko!
I tako smo u Žiči bili predstavnici dece iz Jerusalima, trčeći po prvoj prolećnoj travi, ukrašeni vrbovim grančicama i jorgovanom dok smo zaobilazili odrasle u razgovoru. Sve pazeći da se ne spotaknemo i da ne isprljamo te bele hulahopke.
Nekad je baba na taj dan brala poljsko cveće koje bi našla na pašnjaku iza kuće. Potopila bi ga u vodu, da bi ujutru ispričala priču o novom prazniku.
Cveti
Ujutru, odmah posle Vrbice, baba bi nas ispljuskala po licu nekom specijalnom vodom u kojoj je prenoćilo cveće. Da budemo zdravi i rumeni. Samo bi kratko rekla:
Valja se!
To obredno umivanje kasnije smo povezivali s tim da se bliži kraj Vaskršnjeg posta i da će se uskoro farbati jaja. Bližio se svečani ulazak Isusa Hrista u Jerusalim, u ruci mu je bila cvetna grančica palme. Pored Morave nisu rasle palme, ali mi smo se bez reči povinovali babinom umivanju i njenom jadikovanju da su nekad na taj dan sadili konoplju od koje su kasnije na trlicama ispredala niti i tkala slamarice i platno za košulje od težine.
Lan se odavno nije sadio na našem imanju, a ona je ostala uskraćena za običaj da na Cveti valja započeti neki veliki posao. Umesto toga utešno je brala tek pristigle koprive i pravila pitu od ručno razvučenih kora. Proticale su tako Cveti, kroz igru u pašnjaku, dok smo brali tek procvetale bele rade, maslačke i ljubičice. Iščekivali smo redom Veliki ponedeljak, pa utorak i sredu… Dočekali bismo nekako i taj glavni dan. Dolazio je kad bismo u magazi videli da je majka nakupila u kotarici mnogo više jaja, nego inače.
Veliki petak
Igra bi se prekidala na Veliki petak. Jelo na stolu je bilo posno. Na šporet bi se stavljala velika stara šerpa napunjena ljuskama od crnog luka. A majka bi pažljivo spuštala jaja. Dodala bi i malo taloga od skuvane kafe i malo sirćeta. Šaranje jaja u to vreme nije bilo obavezno. Važno je bilo da su obojena i što tvrđe ljuske. Bilo je povuci-potegni za već puklim jajima dok su se kuvala. Odvajala su se u stranu, ali, iako smo bili pomalo gladni zbog posne hrane, niko nije smeo da ih pojede. Mamila su nas, ali nismo se usuđivali.
Post je nekako smeo i da se prekrši za neki drugi praznik, ali na Veliki petak, nikako! Važio je za tužan dan. Pričala nam baba da se Isus žrtvovao za ljude, pa treba poštovati tuđu muku! Mučili ga i razapeli, govorila je, možda ni krivog, ni dužnog! I to na krst. Tu je izdahnuo.
Za to vreme majka bi brižljivo odvajala čuvarkuće. Za svakog od nas namenila bi po jedno. Stavljala ih je porcelanske činijice u vitrini, u njenoj spavaćoj sobi. Tu, iza stakla stajala bi do sledećeg Vaskrsa. Mislili smo da ih stavlja najbliže sebi, kako bi ih ona sama čuvala od svakog zla i nesreće. Molila se da se ne pokvare do sledećeg proleća.
Ofarbana jaja ostavljala je u letnju kujnu u kojoj se šporet još nije ložio. Tu su čekala sledeći praznik.
Vaskrs
Tek probuđeni i umiveni sjatili bismo se oko stola. Na sredini je stajala velika činija ofarbanih jaja u lukovini. Svako je birao svoje i bio srećan ako se od lukovine slučajno napravila neka zanimljiva šara. Pored činije beli solir i tacna za ljuske. Tako je počinjao dan u kome se proslavljalo Isusovo vaskrnuće. Baba bi prva uzela jedno jaje i dok bi sedela na kauču, na svom mestu, spremno nas čekala uz pozdrav:
Hristos vaskrse!
Čekali smo u redu da se kucamo sa babom, koja je znalački čvrsto držala jaje, otkrivajući samo malo špic, među kvrgavim prstima. Ako ga neko razbije, okretala je šotku. Nije ona bila popustljiva samo zato što smo deca. Dok je deda bio živ, on se prvi kucao s nama, ali je znao da nas namerno pusti da pobedimo. A kad se on „preselio tamo negde“, ona je preuzela tu radosnu dužnost da nas nauči da život nije uvek onakav kakav bismo želeli. Na kraju bi samo kratko poručila:
Nemojte slučajno da mi mrvite po podu!!!
I tako je započinjao praznik uz naš obavezni otpozdrav:
Vaistinu vaskrse!
Pite od zelja ubranog u polju, pile iz rerne i po nekoliko jaja
Čekali bismo ko će da svrati da se pokucamo i pokupimo još neko jaje kao pobednici. Ili da zaređamo po familiji i komšiluku po još jaja. Neke žene u selu su već tada bojile jaja u zelenu, ljubičastu ili crvenu boju i to sa kupovnim bojama. Ali, iz nekog razloga, naša majka i baba nikad nisu htele tako da farbaju. Mislili smo da su takva jaja nešto specijalno i da su bolja nego naša sa lukovinom. Pokušavala je majka sa koprivama da ih oboji u zeleno, ali nekako su uvek bila bleđa, nego sa kupovnom farbom. Kasnije ćemo saznati da su bile ispred svog vremena sa porukom:
Nije to zdravo!
Jele su se pite od zelja ubranog u polju, pečeno pile iz rerne i uz svaki obrok po nekoliko jaja, koja su se umakala u solir. Što više soli ostane na belancetu, to bolje!
Taj praznik ostao je u sećanju po radosti i lila boji sveže ubranog jorgovana, koji je rastao ispod mlekara. Majka bi nekoliko grančica stavila u vazu, da miriše, i jedan preko jaja u činiji, kao ukras. Lila košuljicu i teget suknju od tankog štofa i bratovu nežno plavu, majka bi okačila u šifonjer u spavaćoj sobi da čekaju neki sledeći praznik te godine. Tako smo znali da se Vaskrs bližio kraju!
Tekst i foto: Biljana Nenković
