Topljenje voska je posao koji pčelari uglavnom nerado rade. Za to se obično koriste uređaji sa vrelom vodom ili vodenom parom, ali je tokom letnjih meseci veoma komforno upotrebiti sunčani topionik. Bez trošenja energije, samo pomoću sunčeve toplote. Može li i bez sunčanog topionika, namenski napravljene drvene ili metalne toplotno izolovane kutije sa poklopcem od stakla?
Može. Za tu svrhu potreban je deo košnice nastavljače, LR ili DB svejedno, plastična crna vreća za smeće, plitka posuda i prozorčić od kupatila. Čudan spisak, zar ne? Topionik improvizujemo, jer nam je potreban samo kratko vreme i neekonomično je praviti ga za mali pčelinjak.
Poklopac košnice i dva prazna polunastavka
Na neko osunčano mesto postavimo poklopac od košnice. Ako se ispod limenog pokrivača ne koristi stiroporska toplotna zaštita, tada nije loše u unutrašnjost ubaciti tablu stiropora odgovarajuće veličine. U krov, preko stiropora, postavimo prazan polunastavak košnice čiju unutrašnjost obložimo crnim džakom za smeće.
Komoru za topljenje čine dva polunastavka. Jedan se postavlja u krov, na njega dolazi ventilaciona mreža, a na nju drugi. U sredinu komore topionika postavimo posudu za prihvatanje voska u koju možemo prethodno da sipamo nešto vode. Pokrijemo je ventilacionom mrežom, a na nju se ređa izlomljeno saće. Sve se to pokriva staklenom pločom, koja je zapravo skinuto unutrašnje krilo od malog prozora kakvi se koriste na kupatilima.
S obzirom da je leto, ovi prozori su i onako uvek otvoreni, pokriva ih mreža protiv komaraca. Svi sastavi moraju da budu dobro zadihtovani, što se i pretpostavlja već kod izrade same košnice. Celu komoru takođe obavijemo crnom folijom.
Čist vosak ostaje na površini vode
Saće se topi i vosak kaplje u posudu ostajući na površini vode, odakle se lako istresa kada se ohladi. Oni koji ne žele da im se ventilaciona mreža uprlja od voska, mogu napraviti ram od letvica 20X20 milimetara i na njega razapeti retku mrežicu. Ovakav ram se koristi i za pravljenje gornjeg leta kada se postavi matična rešetka. Takođe je moguće izostaviti i ovaj ram tako što će se posuda sa vodom “povezati” mrežicom, kao što se zatvaraju tegle sa zimnicom pomoću celofana. Tada se saće stavlja direktno na mrežicu. Voda u posudi i nije neophodna, ona služi samo da se vosak ne zalepi za posudu, a da se to ne bi desilo može se posuda tanko premazati slojem meda. Tada sigurno neće doći do magljenja stakla.
Da bi što više sunčevih zraka ulazilo u unutrašnjost komore, pod poklopac postavimo neki podmetač, ciglu na primer. Time se izbegava pojava senke. Jedino što se cela konstrukcija mora s vremena na vreme zakretati, kako se Sunce pomera na nebu.
Kakvi su efekti ovakvog sunčanog kolektora? Evo rezultata nekih merenja.
Relativno sunčanog dana, početkom jula oko 14 sati u topioniku je izmerena temperatura od 74°C. Sasvim dovoljno, s obzirom da se čist pčelinji vosak topi na 64,4 °C, a da se stvrdnjava na 63,4 °C. Istovremeo, u njegovoj senci izmerena je temperatura vazduha od 25 °C. Pošto je vreme bilo promenljivo, sa povremenim nailaskom oblaka i uz vetar od 2 do 5 metara u sekundi, kada bi naišla senka oblaka temperatura je opadala za oko dva do tri stepena.
Kada se vosak pretopi i topionik više ne treba, jednostavno ga razmontiramo, prozorsko krilo ide na prozor, košnica ponovo postaje košnica i kao da ničeg nije ni bilo.
Piše: prof. Dejan Kreculj
