Пише: Жељко Дулановић
Кромпир је ове године у југозападној Србији рекордно родио, 35 до 40 тона по хектару, али га нико неће. Ретки купци за килограм нуде свега седам до десет динара, што не покрива ни основне трошкове, па је већина овогодишњег рода смештена у трапове, да чека бољу цену. Због ситуације на тржишту прогнозе су, међутим, суморне па у Пољопривредно саветодавној и стручној служби Ужице кажу да би чак 70.000 тона меркантилног кромпира, произведеног јесенас у Златиборском округу, могло да заврши као тржишни вишак.
Све ми мирише на 2017, када су ретки купци у почетку за кромпир нудили 10 до 15 динара, а на крају га нико није хтео ни за пет – каже Бранко Гујаничић из Акмачића, један од највећих произвођача у овом крају.
У нововарошком крају, који је некада био познат по производњи, кромпир се све мање сеје, а слично је и у суседној Ивањици, где такође имају проблема с пласманом и радном снагом. Села су опустела, а из града мало ко хоће у њиву за дневницу од 3.000 динара, па надничари стижу чак из јужне Србије.
Добар род обара цену
Прошле године купци су у њиви кромпир плаћали 28 до 30 динара за килограм, а солидна је била и претходна, па је могло и да се заради. Међутим, кромпир је јесенас код нас, као и у Европи, добро родио, па му је због велике понуде пала и цена. Према званичним проценама, кромпир се у Златиборском округу тренутно узгаја на око 4.000 хектара, што је готово 1.000 хектара мање него пре само пар година. Стручњаци предвиђају да ће због овогодишњих тешкоћа многи одустати од даље производње, због чега ће се број кромпиришта још више смањити.
У нашем крају продаја обично мало живне у јануару, када „велики играчи“ из других делова Србије испразне магацине. На жалост, за ову – прогнозе су суморне, па се бојим да ће највећи део рода завршити на пролеће у потоцима и јаругама јер неће имати ко да га купи. Судећи према ранијем искуству, након две добре следи четири, пет лоших година, које ће моћи да преживи мало ко од овдашњих произвођача – каже Срђан Лојаничић из Акмачића.
Ново време доноси нове сорте
Срђан Лојаничић и његов комшија Обрен Шапоњић годинама ортачки сеју кромпир на ободима увачког кањона. Ове су посејали на 12 хектара и међу највећим су произвођачима у Новој Вароши. Више од њих једино сеје Бранко Гујаничић који под кромпиром има преко 20 хектара. Остали кромпир сеју на хектар, два, а тек понеко и који хектар више. Од белих сорти најзаступљенији су „аризона“ и „агрија“, а од црвених „бела роса“ и „есма“. „Кондор“ и „дезира“ који су некада доминирале на овдашњим пољима, више готово да се и не гаје, па су примат преузеле немачке и холандске сорте. Кромпир се у планинским крајевима западне Србије сеје почетком маја, а вади у октобру.
– Аризона даје најбољи принос, док су „агрија“ и „бела роса“ најбоље за јело, због чега их купци и највише траже. Мада је код нас земљиште погодно за садњу кромпира, приноси су у граници просека, и све што роди преко 30 тона по хектару сматра се успехом. За разлику од равничарских предела, код нас нема услова за наводњавање. Срећом, у последње две године било је доста кише баш када треба, па смо имали и добар род – каже Лојаничић.
Најбоље да се утрапи на њиви
Скоро целокупни овогодишњи род мораће, међутим, да презими код произвођача, што са собом носи додатни ризик и трошкове. Уколико се не чува на адекватан начин, кромпир лако смрзне, а када је топло, брзо исклија, што му у оба случаја додатно обара цену или уопште не може на тржиште. Због тога се мештани планинских села довијају на разне начине како би му до продаје одржали свежину.
Тамо где има услова, кромпир се у већим мрежастим џаковима лагерује у магацине и подруме, који су делом укопани у земљу или имају спољну термоизолацију. Температура у њима не сме да падне испод нуле, а кромпиру током чувања највише прија када је три, четири степена у плусу.
Жао му да труне
Дарко Новаковић из Љепојевића кромпир сеје на три хектара, и каже да произвођачи одавно нису имали гору годину.
Да ми није жао, кромпир бих оставио јесенас у њиви да труне. Овако сам га извадио из земље и опет затрпао, да чека боље дане. Ако нађем купца, мораћу опет да ангажујем раднике да га ваде из трапа, чисте и пакују, а дневница им је 3.000 динара. А где су нафта, вештачко ђубриво. Све поскупело, осим кромпира, па ће овогодишња сетва бити чист губитак – каже Новаковић.
У Калипољу, на падинама Јавора, где је некада било и највише произвођача, кромпир и данас трапе у самој њиви и то је, кажу, најефикаснији начин.
Кромпир који се затрапи у њиви из које је преtходно извађен, може да стоји до касног пролећа а да не изгуби на свежини, а било је година када је на ован начин чуван све до средине јуна. Сам поступак његовог смештања у зимовник веома je једноставан. Ископа се ров, 1-2 метра ширине и око 20 центиметара дубине, и у њега се сручи кромпир тако да га има доста и изнад земље. Затим се кромпир прекрије сламом, па преко сламе ситном земљом и тако затрапљен остави да чека купце. Дужина рова зависи од количине кромпира. Ја сам ове године под кромпиром имао један хектар, а целокупан род сам сместио у два трапа дужине 40 и 70 метара – каже Драган Новаковић из Љепојевића.
Спас у кооперацији
Последњих година све више је мештана који кромпир сеју на хектар-два, као кооперанти великих трговаца и прерађивача из Ивањице, Лучана и Чачка. Од њих добијају све што им је потребно за производњу, а откуп и цена су им загарантовани.
Драган Илић из Трудова је у брдима изнад Златарског језера засејао кромпир на 1,5 хектара, и каже да му је као произвођачу много боље него пре, када је радио самостално. Он последњих неколико година сеје за истог откупљивача из Кушића, и каже да је задовољан сарадњом.
– Ове године смо пред сетву договорили откупну цену од 20 динара за килограм. Од њега добијем све: од семена, вештачког ђубрива, до заштитних препарата и џакова за паковање, док је моје да посејем, извадим и кромпир отерам на место откупа. Да нема кооперације, давно бих одустао од производње. Крвав је ово посао, посебно за оне који немају сигуран откуп, већ морају да мољакају и вуку купце за рукав – каже Илић.
До пре двадесетак година кромпир је био основни извор прихода за многа сеоска домаћинства, а данас се, кажу, само од његове производње не може живети. Због тога су мештани принуђени да „сваштаре“ како би преживели.
Поред кромпира, сејем и хељду на три хектара и хектар ражи, а моје домаћинство се бави и производњом млека. Килограм хељдиног брашна је 250, а ражаног 70 динара и продаја иде солидно, а део произведене ражи користим и као сточну храну. У стаји имам 15 крава и млеко предајем млекари из Саставака код Прибоја и задовољан сам сарадњом. На жалост, времена су таква да само од једне производње не може да се живи – каже Срђан Лојаничић.
Задруге за господски посао
А старина Милета Новаковић из Љепојевића памти знатно боља времена за произвођаче кромпира. Данас су му 83 године и има хектар под кромпиром, а својевремено је са 7,5 хектара био највећи произвођач у овом крају.
– Почео сам с производњом на свега 12 ари, а онда сам средином седамдесетих ступио у коопреацију са Земљорадничком задругом у Котражи и кренуо да сејем „на велико“. То су била срећна веремена. Кромпир сам из њиве терао шлеперима у задружне магацине, а отуд се враћао с торбама пуним пара. Део рода сам увек остављао у трап, и продавао га на пролеће и по 30 пута већој цени, а купци су долазили са свих страна, чак с Косова. Скућио сам се захваљујући кромпиру, а од кртоле сам купио и сву механизацију – каже Милета Новаковић.
– Некадашње задруге биле су стубови развоја села, и њиховим нестанком све је кренуло низбрдо. Док су оне радиле, сељак је био господин. Имао је загарантован откуп и могао је да заради ко год је хтео да ради. Сада нам капу кроје накупци, и никада ниси сигуран да ли ћеш оно што произведеш моћи и да продаш и по којој цени – каже овај старина.
