Пише: Жељко Дулановић
Облачном Божићу горштаци се радују као да им је род рођени. Још ако их у зору дочека мећава, а густ снег пада током целог дана, радост је већа. Ако се пред свитање пак на небу виде звезде, не ваља, и те године ће бити слаба корист од рада у воћњаку и на њиви.
„Сачувај ме, Боже, ведрог Божића и облачног Ђурђевдана“, кажу мештани Златибора, Муртенице, Јавора, Јадовника и Златара. У овој поштапалици сабрано је вековно искуство предака. Да би опстали у планинским врлетима са суровом климом, мештани су научили да „читају“ временске појаве, као и промене на биљном и животињском свету и да на основу њих одређују дане погодне за сетву, косидбу и жетву.
Најстарији први на ногама
У селима југозападне Србије много је обичаја и веровања везаних за православни Божић и Бадњи дан.
– Све што се ради у та два дана ради се у складу с традицијом и народним веровањем, чини се да би укућани били здрави, да њиве и воћњаци добро рађају и да се стока множи – каже Драгољуб Гагричић, новинар у пензији из Нове Вароши.
А на празник Христовог рођења ваља у закопану земљу бацити макар чен белог лука, чак и ако 7. јануар осване под високим снегом, јер ако то урадите, постоји веровање да ће се те године примити све што посејете и посадите.
– Ако је облачно на Божић, те године ће добро родити воће, ако још и пада снег, биће свега у изобиљу. А ако на Божић падне киша, богато ће родити све што се окопа мотиком. И уз здравље укућана, то је за овдашњег сељака и најважније. Планинска земља је посна и шкрта на роду, па да би се од ње видело неке користи мора се добро помучити и доста зноја пролити. Све је то слаба вајда ако нам време не иде на руку – каже Мића Ракетић из Дражевића.
Мада је најстарији у породици, Мића Ракетић ће и на овај Божић бити први на ногама, још пре првих петлова. У цик зоре пробудиће и остале укућане, јер се верује да ће онај ко порани на тај дан бити вредан целе године. А хвала богу, кућа му је пуна чељади.
Мада је црвено слово у календару, на Божић ваља започети послове, нарочито оне који су нам током претходне године задавали доста проблема, јер се верује да ће након тога све ићи глатко и „од руке“. Ради здравља и напретка, на Божић се зором окаде сви укућани, цела кућа, али и помоћне просторије, као што су млекара и сушара за месо. Кадионица са тамјаном затим се носи и у шталу, да се окаде објекат и стока која је у њему – каже Ракетић.
Божићни ручак
Божићни ручак је добра прилика да се на њему окупе укућани, а трпеза је богата разним ђаконијама. Поред чеснице, обавезни су свећа, печеница, суво месо, пита и слаткиши. У појединим засеоцима спрема се и цицвара, у чијој се масноћи огледају укућани, како би сви били здрави целе године.
За божићни ручак обавезно се спрема чесница од пресног теста. У њу се ставе новчић и разне фигурице, направљене од гранчица и прве иверке која отпадне приликом сече бадњака. Новчић симболизује материјално богатство, а свака фигурица по једну врсту сеоског посла. Распореде се тако да свако од укућана са својим парчетом чеснице добије по једну. Верује се да ће ко шта „извуче“, то радити на имању целе године.
Водом од прања посуде у којој се месила чесница заливају се младе воћке, јер се верује да ће то лето свако заливено стабло добро родити, толико да се гране савију од рода. Гранчицама одломљеним од бадњака, а које се не искористе за чесницу, закити се штала, изнад улазних врата, а све како би стаје целе године биле пуне, а стока здрава – каже Неђо Грујичић из Драглице.
Терање градоносних облака
У планинским засеоцима не дозвољавају да свећа са божићне трпезе изгори до краја. Остатак се чува у кући, па се током године пред олују и град изнесе на брдо изнад села, како би се „отерали“ облаци и сачувала летина. Тамо где се мештани углавном баве сточарством, обичај је и да се стока почасти остацима хране са божићне трпезе.
Мрве и остаци хлеба се након ручка покупе с трпезе, поспу се по сену и посоле, па се дају овцама, козама, коњима и говедима. Остаци од других ђаконија дају се свињама, јер све су то божији створови. Верује се да ће стока која се почасти на овај начин целе године бити напредна и да ће рађати здраво потомство. Са божићне трпезе се једино не дају остаци чеснице, јер је обичај да је целу поједу укућани – каже Грујичић.
Да ли ће у селу те године бити свадбе и ко ће пред матичара, мештани такође „одређују“ на Божић. А у планинским селима која се полако гасе, од сватовске песме и плача новореођенчади нема лепше музике. Све мање је деце, затварају се школе, а на огњиштима су остали само нежење и старци, па ретке свадбе код мештана буде веровање да, упркос свему, има наде за село.
Због тога се кости од божићне печенице не бацају керовима, јер се верује да ће управо оне „саопштити“ мештанима оно што их највише интересује – да ли ће у селу ускоро заиграти коло и на чијем весељу. А у појединим селима, кажу мештани, свадбе није било годинама.
Како се стада штите од вукова
У потрази за храном, дивље звери се често с планине спуштају у опустела села и праве штету мештанима. Готово да нема дана а да не страда које грло ситне или крупне стоке. Отуда и обичај да се на Бадње вече испред штале расклопи гребен за расчешњавање вуне и да се с њим обиђе три пута око штале. Затим се гребени склопе и склоне на одређено место до следећег Божића. То се ради да би се стока заштитила од вукова, кажу у селима на падинама Муртенице.
– Свака коска се „намени“ одређеном момку или девојци, па се онда коске поређају на кућни праг и пусти се пас да бира, а свака сеоска кућа има по једног везаног у дворишту. Чију коску пас поједе, стаће на „луди камен“ и ту, кажу, нема грешке. Дешавало се да пас одабере једну коску, однесе је и онда врати и узме другу и поједе.Чију коску одабере, слободно може да припрема свадбене дарове – прича Милан Јанковић из Расничког поља крај Увцa.
