Веома су распрострањене у природи, а велики број их се гаји плантажно ради производње етарских уља која се примењују у медицини, фармацији, прехрамбеној, козметичкој индустрији и индустрији алкохолних и безалкохолних пића, као и боја и лакова
Етарска уља су лако испарљиви продукти ароматичних биљака која поседују мирисе и друге карактеристичне особине биљака из којих су издвојена. Често се још користе термини етерична и есенцијална уља. Представљају смеше угљоводоника, алкохола, етара, алдехида, кетона, терпена и других често веома сложених органских једињења.
Ароматичне биљке су веома распрострањене у природи, а велики број их се гаји плантажно, ради производње етарских уља. Највише су заступљене у родовима Lamiaceae (Labiateae), Apiaceae (Umbelliferacae), Asteraceae (Compositae), Rutaceae, Lauraceae, Myrtaceae и др. У нашој земљи највише коришћене самоникле ароматичне биљке су клека, жалфија, ловор, смиље, бор, јела, мајкина душица, кантарион, хајдучка трава… Од плантажно гајених биљака то су камилица, питома нана, коријандер, рузмарин, тимијан, матичњак, ангелика, першун, естрагон, селен, валеријана. У Србији је клима континентална, што омогућава да се код нас може наћи већина европских зачинских биљака. Поред тога, положај Србије на копненом путу између Азије и Европе утицао је да се на овом подручју одомаће и неке биљне врсте са источних обала Медитерана, Блиског истока, па чак из Индије. Многе зачинске биљке гаје се или у баштама или у индустријским размерама.
Етарска уља немају дуг рок трајања, пошто су природни антиоксиданти и приликом издвајања веома брзо се разграђују. Због тога морају да се чувају на хладном и мрачном месту, у тамним стакленим посудама или порцеланским боцама са стакленим или силиконским поклопцем. Могу да се добију из различитих делова биљака, зависно од тога где га биљка депонује. Оно може да буде локализовано у подземним или надземним деловима, или понекад у целој биљци. У некима од њих, етарско уље није слободно (семе слачице, семе горког бадема итд.), већ је везано у облику хетерозида који су без мириса. Њиховом хидролизом под утицајем одређених ензима у присуству воде, ослобађају се мирисни састојци (агликон).
Ова уља се примењују у медицини, фармацији, прехрамбеној, козметичкој и индустрији алкохолних и безалкохолних пића, као и боја и лакова. Микробиолошка исправност, побољшање физичко-хемијских и органолептичких особина производа од етарских уља чине их прихватљивим, организам их усваја, без нежељених последица, што није случај с неким прехрамбеним производима који често у себи садрже мирисна и антиоксидативна једињења произведена синтетичким путем. Због тога се етарска уља највише користе у производњи изузетно цењених и вредних биолошки здравих производа. Нарочит значај и цену (неколико десетина вишу) имају етарска уља која носе ознаку „органик”, што значи да су добијена дефинисаним поступцима из биљних сировина које су гајене према прописима Организације за храну и пољопривреду (ФАО), у строго контролисаним условима.
Изоп (Hyssopus officinalis L., Lamiaceae)
Судећи према броју историјских записа о примени и лековитости ове биљке изузетног мириса, изоп заузима посебно место у биљном царству. Неки хербалисти додељују му титулу краља лековитих биљака. Има декоративан, жбунаст и мирисан полугрм, висок до 60 центиметара. Стабљике су у доњем делу одрвењене и обрасле ланцетастим наспрамним листовима. Цветови су љубичасти, ружичасти или бели (ређе), сакупљени у класасте цвасти. Цвета у периоду од јуна до октобра. Природна станишта изопа су регије Медитерана и Блиског истока. Данас се интензивно гаји у Европи, Русији, Северној Америци. Расте на сушним стенама, пре свега кречњаку. У нашој земљи има га највише на планинама југоисточне Србије. Гаји се као ароматична, медоносна биљка. Постоје и три варијетета према боји цветова. Користе се изданци са листовима и посебно етарско уље.
Изоп се у Библији помиње чак 12 пута. Назив му потиче од грчке или хебрејске речи азоб или езоб, што је у преводу “света биљка”. Он је кроз исторју био симбол чисте душе и тела. У најстаријим писаним књигама налазе се записи о о његовој лековитости. Тако је Плиније описао деловање његових листова с цветним гранчицама на људски ум. Хипокрит га је увелико користио у лечењу плеуритиса. Диоскорид је чај од изопа преписивао против кашља и отежаног дисања. Индијанци су га користили за зарастање рана, а Персијанци су припремали веома цењене лосионе за кожу на бази екстракта. Палестинци га користе у скучају код уједа змија и инсеката. Многи хербалисти у средњем веку и касније га препоручују у различитим облицима. Више од 2.000 година људи га користе у лечењу артритиса и реуматизма. Кулперпер га преписује као водицу против упала, за скидање црних и плавих модрица, као експекторанс. Постоје записи да се користио за прање лепрозних болесника. Чувени немачки хербалист Хилдегард Бинген тврди да прочишћава плућа. Он препоручује пилетину кувану с изопом и црним вином, за лечење туге, или како савремена медицина данас каже, депресије. У 17. веку био је популаран као освеживач просторија. Сматрало се да делује на памћење, те га и данас студенти узимају после јела, ради бржег и бољег учења. Многи хербалисти су га ценили као тоник за јачање и за побољшавање варења.
Ова биљка садржи бројна једињења заслужна за њену лековитост и мирисна својства. У листовима су пронађена фармаколошки активна фенолна једињења, као што су рузмаринска киселина, флавоноиди и танини, затим де-терпени и три-терпени различитих структуралних типова. Мирис потиче од присуства етарског уља, у коме предњаче терпенски кетони пинокамфон и изопинокамфон, затим естрагол, гераниол, лимонен, тујон, мирцен, цинеол, кариофилен и други. Изоп је пре свега снажан експекторанс, дијафоретик, карминатив, стимулант, антисептик, диуретик. Препарати на његовој бази првенствено се употребљавају у терапији обољења респиратоних органа, нарочито пулмонарних конгестивних болести. Користи се у лечењу астме, бронхитиса, катара плућа, кашља тонзилитиса и др. Улази и у састав бројних препарата за лечење дигестивних поремећаја, нарочито колика и индигестије, генито-уринарног система и аменореје. Употребљава се за регулисање крвног притиска, поспешује циркулацију и ублажава тегобе у случају реуматизма и артритиса. У САД је популарна миришљава купка, инфуз листа, која се примењује у ароматерапији код мишићног реуматизма.Његово етарско уље делује на централни нервни систем. На тржишту постоје бројни препарати који се користе против анксиозности, нервне напетости и хистерије. Улази у састав тоника за негу и лечење кожних обољења – опекотина, посекотина, ожиљака, екцема и акни. Утврђено је да стимулише лучење жучи.
Оригано, вранилова трава (Origanum vulgare L. Lamiaceae)
Према “Флори Србије”, род Origanum обухвата седам врста, заступљених у медитеранској области, од којих је само Origanum vulgare L. у Србији. У античкој Грчкој биљке овог рода сматране су магијским, јер су их према предању створили богови. Краљ Кипра имао је слугу Амаракоса, који је разбивши крчаг пун парфема пао у његову немилост, а као казну богови су га претворили у биљку која је расла на хумкама гробова. Због тога се мислило да је оригано у милости мртвих и да им обезбеђује срећан загробни живот. Афродита је прва почела да гаји ову биљку у свом врту, тако да је она постала симбол љубави. Реч ориганум настала је из две грчке речи – орос (планина) и ганос (уживање у), јер биљка углавном насељава, тј. “ужива да се насељава” на планинским обронцима медитеранског појаса. Због тога је и Норвежани зову “планинска мента” (род Origanum L, припада трибусу Menthae).
Оригано је један од најпознатијих и незаменљивих зачина медитеранске кухиње. Међутим, ова биљна врста има и дугу традицију у фитотерапији и народној медицини многих народа.
Иако се и код нас одомаћио назив оригано, познат је и као вранилова трава или враниловка, јер се све до открића синтетских боја употребљавао за црно бојење уз додатак зелене галице. Професор др Јован Туцаков наводи и друге народне називе, као што су бабина дубчица, мажуран, мајоран, чобер… У различитим деловима света носи разна имена – Арапи га зову анрар, Енглези и Холанђани дивљи мајоран, Турци измир кекиги, док га већина других народа назива орегано или оригано.
Враниловка је вишегодишња зељаста биљка сунчаних и сувих страна. Има усправне, чврсте дршке високе око пола метра, обојене црвенкасто и обрасле густим листовима. Цвета од јула до октобра. При врху су светлољубичасти, удружени у збијене округласте цвасти, пријатног мириса и лепог изгледа. Код нас расте на сушним обронцима, на 2.000 метара надморске висине. У топлим крајевима насељава просењене шуме где има много влаге и током сушних лета. Биљка самоникло расте у Азији, Европи и северној Африци.
У медитеранским земљама расте више дивљих врста под заједничким називом оригани, с претежно белим цветовима. Сви они се налазе на тржишту као зачини. Најпознатији су Origanum vulgare (паневропски), Origanum onites (Грчка, Сицилија и Мала Азија), Origanum heracleoticum (зимски оригано, Италија, балканске земље и западна Азија). Познати су и хибриди који су настали укрштањем оригана и мајорана – златни оригано или златни мајоран. У свету, а нарочито у САД, веома је цењен и мексички оригано (Lipia graveolens), који не припада истом роду, али има изузетна зачинска својства и јачу арому од европских врста. Због велике потражње, оригано се често гаји у индивидуалним баштама и на већим парцелама за производњу етарских уља. Највише се гаје зимски – Origanum heracleoticum и тзв. саксијски мајоран – Origanum onites, који одлично успевају у Грчкој и на Сицилији. У Грчкој се још гаји и Origanum leracleoticum, познат као “пиганх”.
Вранилова трава бере се на почетку цветања. Секу се гранчице у цвету 5 до 10 цм изнад земље. Поред цвасти, захвата се и више пари листића. Гранчице се суше у хладу или се везују у китице које су обешене у сенци на промаји. Потом се осушена биљка пакује као зачин или се користи као сировина за изоловање етарског уља.
Изузетно јак, балзамски, јединствен мирис и топао, ароматичан, горак укус потичу од присуства етарског уља (Aetheroleum origani), чији садржај може да буде и до 4 одсто. Органолептичка и фармаколошка својства етарског уља зависе првенствено од присуства два ароматична монотерпенска алкохола – карвакрола и тимола. Њихов садржај у уљу може да буде изузетно висок, до 90 одсто. Поред њих, који су карактеристични и за етарско уље тимијана и мајкине душице, уље оригана садржи и друге монотерпене – лимонен, терпинен, оцимен, линалол, терпинеол, као и сесквитерпене – кариофилен, бисаболен и друге. Хемијски састав уља је изразито променљив под утицајем климатских и еколошких фактора, а такође се мења и у току развоја биљке.
Лековитост оригана била је позната народима старих цивилизација. Био је симбол среће и радости међу старим Римљанима и Грцима, те су младенци приликом венчања њиме крунисани. Грчки писци називали су Ориганум вулгаре, Ориганум мајорана и Ориганум онитес заједничким називом Амарацус, што значи биљка која никад не вене. Стари Грци су га изузетно ценили и користили као лек у случају тровања наркотицима, конвулзија и хидропсије (задржавање воде). У средњем веку у Енглеској било је изузетно популарно гајење Ориганум онитес и Ориганум мајорана, из којих је дестилацијом добијано веома цењено етарско уље, које се користило у парфимерији и продавало у облику врећица, ароматичних водица и прашкова.
Његова лековитост последица је деловања етарског уља. Велики број научних радова у реномираним светским часописима указује на његове бројне фармаколошке и биолошке активности. Оно што се прво намеће је његово изузетно јако бактерицидно и фунгицидно дејство, које премашује многе синтетске антибиотике и фунгициде. Тако најновији радови указују да етарско уље оригана инхибира раст гљива рода Candida. Такође су уочена и деловања на раст неких паразита, а уље поседује и снажно амебицидно деловање. За бактерицидни и фунгицидни ефекат најзаслужнији су ароматични монотерпенски алкохоли – тимол и карвакрол.
Истраживања у свету показала су да етарско уље оригана поседује снажно антиоксидантно деловање. Као и бактерицидни, овај ефекат је од великог значаја за спречавање кварења хране (конзервирање намирница), али исто тако објашњава и бројна лековита деловања ове биљке. На Природно-математичком факултету у Новом Саду добијени су резултати који показују да је уље оригана један од најјачих “хватача” (скевиндџера) токсичних кисеоничних радикала. Научно је потврђено да под утицајем неких ендогених и егзогених фактора (УВ-зрачење, загађење, дим цигарете, алкохол, пестицид и лекови) у организму може да доће до прекомерне продукције отровних кисеоничних радикала, који не могу да неутралишу систем антиоксидантне заштите у организму (ензими и неки биомолекули), при чему настаје оксидативни стрес, који је узрок и промотер великог броја обољења савременог човека. У тим условима неопходно је додатно узимати антиоксиданте.
Због свог изузетног дејства, етарско уље оригана може да нађе примену код свих обољења чији се настанак и прогресија доводе у везу с оксидативним стресом, као што су Алцхајмерова болест, канцерогенеза, артеросклеороза, кардиоваскуларне болести, дијабетес, артритис и друге. Један од водећих стручњака у области лековитог биља др Џејмс Кук препоручује га у лечењу артритиса, глаукома и сиде. Исто тако га преоручује и као благи експекторанс код енфизема плућа, а његова изузетна бактерицидна својства могу да се искористе у терапији синуситиса.
Један рад објављен у чувеном енглеском часопису “Phytotherapy Research” указује на високу антиинфламаторну активност уља као могућу примену у терапији бола. Научници његово деловање описују слично деловању морфина на бол. У монографији немачке Е-комисије, данас можда и најзначајније студије из области фитотерапије, наводи се да цела биљка може да се користи код обољења респираторног тракта, као експекторанс. Поред тога, препоручује се у случају гастроинтестиналних поремећаја, као стимулатор екскреције жучи и варења, за побољшање апетита. Примењује се и код инфекција уринарног тракта, болних менструација, артритиса и као благи седатив и дијафоретик. Такође се наводи да ова биљка не показује токсичне ефекте.
Постоје и бројни клинички тестови који указују на деловање уља оригана на разна кожна обољења, као што су псоријаза и разне врсте екцема. Оно помаже у уклањању перути и осипа који се јавља приликом дуготрајне употребе пелена. Многи аутори напомињу да је оригано један од најбољих природних лекова, али под условом да се користи оригинална биљка, а не њени бројни фалсификати.
Мускатна жалфија (Salva sclarea L.)
У народу је позната и као мачје уво или иванданче. Распрострањена је од Атлантског океана до Кавказа и дуж европских и афричких обала Средоземног мора. На већим површинама гаји се у Русији, Украјини, Бугарској, Француској и Шпанији. Код нас расте у источној и југоисточној Србији, а као украсна биљка узгаја се у баштама. Може и плантажно да се гаји.
Ова вишегодишња зељаста биљка расте на претежно сувим, топлим и осунчаним земљиштима. Добро подноси и ниске температуре и код нас презимљава без оштећења. Снажан корен је у горњем делу разгранат и продире дубоко у земљу. Стабљика је усправна, четвороугаона, висиока до метар и по, док у повољним условима може да надвиси човека. Приземни листови су веома крупни, а они на цветној стабљици су ситнији, покривени коврдџастим длачицама и мрежасто наборани. Крупни цветови су груписани у сложену цваст. Цвета у јуну и окићена је цветовима више од месец дана. У повољним условима може процветати и у септембру. Скромних је захтева и може да се гаји на скоро свим типовима земљишта. Ипак, више јој одговарају она која су лака и плодна, богата хранљивим материјама. Добро успева и на шљунковитом тлу, те је погодна за искоришћавање сувих, јужних падина. Међутим, не може да успева на тешком, забареном, хладном и земљишту с много азота. Такође, не сме да буде загађено неразложеним остацима хербицида, а предсетвена припрема треба да буде добра.
Размножава се искључиво семеном, директном сетвом или расађивањем садница. Посејана у пролеће, гаји се као двогодишња, а у лето као једногодишња биљка која презимљава. Предусев се изабере у зависности од начина гајења. Ако се сеје у пролеће, у марту или априлу, погодни су сви усеви који се с њиве уклањају у јесен. Лети може да се сеје само после оних који њиву напуштају до краја зиме, омогућујући добру предсетвену припрему.
Нарочито је важно уношење хранљивих материја у земљиште на којем ће да се заснује плантажа, јер тада биљке развијају много надземне масе. За основно ђубрење, приликом орања на 35 цм дубине, уноси се 30 до 40 тона стајњака. Међутим, ако се стајњак не користи, у предсетвеној припреми треба додати 500 килограма НПК ђубрива.
Жалфија има ситно семе и сеје се врстачном сејалицом на међуредно растојање од 60 до 70 цм и дубину око 2 цм. Потребно је четири килограма семена за један хектар земље.
Расад се узгаја у хладним лејама, у које се семе сеје у другој половини јула. У леју површине око 150 квадратних метара требало би да се сеје 300 до 500 грама семена (клијавости 90 и чистоће 98 одсто), да би се добило 50.000 садница за један хектар плантаже. Препоручује се садња на стално место крајем октобра или почетком новембра. Међуредни размак је 60 до 70, а између биљака 30 цм.
Неопходно је међуредно култивирање и окопавање биљака из директне сетве и попуњавање празних места, када је плантажа заснована расађивањем. Прихрањује се са 100 килограма азотног ђубрива на почетку вегетације, а касније се дода још 200. У рано пролеће друге године прихрањује се са 200 кг НПК ђубрива и међуредно култивира.
Мускатна жалфија се гаји због етарског уља, које се налази у цвастима, те ју је неопходно убрати када га има највише, тј. када су цветови отворени на доњој трећини цвасти. Коси се високо, одмах испод цвасти, јер листови и стабљике непотребно заузимају простор у дестилатору. Важно је да се води рачуна о дневном колебању количине етарског уља. Највише га има ноћу, између девет и три ујутро, а најмање у поподневним сатима. Покошену масу требало би одмах дестилисати, јер после само неколико сати на њиви изгуби се много етарског уља. Његов садржај може да се смањи и до 40 одсто, али и потпуно изгуби и целокупан посао може да буде узалудан. Принос цвасти је 8 до 12 тона по хектару, а етарског уља 6 до 10 кг.
Етарско уље је пријатног мириса, који подсећа на амбру. Ако је добијено дестилацијом, основни састојак је линалил-ацетат, којег има од 45 до 85 одсто. Садржи и око 15 одсто склареола, алфа и бета пинена и тујона, борнеола, мирцена. Међутим, у етарском уљу добијеном екстракцијом има чак 45 одсто склареола.
Као мирисна компонента улази у састав парфема, колоњских вода, сапуна, спрејева за освежавање ваздуха. У прехрамбеној индустрији користи се као зачин и за справљање пића, а у медицини као антисептик и за лечење хроничних обољења нервног система. Улази и у састав препарата за негу усне шупљине, против надимања, желудачних тегоба и болести материце.
Посебно место у примени заузима ароматерапија. Ова позната и призната метода користи се приликом лечења здравствених тегоба и људи и животиња.
Директно уношење у организам је за многе научнике спорно, док други сматрају да се ова уља могу узимати орално. Општег правила нема, али је неопходно детаљније познавање неког уља да би се о томе и одлучило. На пример, није штетно кад се узме неколико капи етарског уља менте на коцки шећера с мало воде, у случају стомачних тегоба. Али ако је реч о етарском уљу пелина или иђирота, не сме да се унесе у организам орално, јер може да изазове озбиљније проблеме.
Спољна употреба је много сигурнија од оралне. Зато се користи масажа, утрљавање уља на одређену површину тела, чиме се омогућује његово продирање кроз кожу. Примењују се различите креме и медицинске масти, али је важно да се зна да има мало чистих (неразређених) уља која могу директно да се нанесу на кожу. Зато се разређују базним уљима – бадемовим, јојобиним, кантарионовим, маслиновим и од кукурузних клица. Може да се користи и обично сунцокретово уље. Правило је да се за масажу употребљава етарско уље у концентрацији од 3 одсто, што значи да би на сто капи базног требало додати три капи етарског. Ради сигурности, најбоље је на 100 милилитара базног уља додати 40 до 60 капи етарског, или 5 мл базног и 3 до 5 капи етарског. Смеша се добро промеша и употребљава на уобичајен начин за масирање. Овако припремљено уље може да стоји до годину дана.
Лосиони и козметички препарати – неколико капи етарског уља дода се у неутралну крему и добро измеша. За козметичке креме најбоље је уље камилице, лаванде, враниловке и руже, јер не изазивају нежељене промене на кожи. Наравно, свако уље различито утиче на одређени тип коже. За прављење неутралог лосиона, три капи етарског уља помеша се с 5 мл вотке, а затим се смеша дода у литар дестиловане воде, добро промућка и остави 24 часа да одстоји.
Компресе, шампони и купке – у мању количину топле или хладне воде дода се неколико капи уља, а затим се намочи газа или фланелска крпа (компреса) и положи на одређено место на телу.
Етарска уља рузмарина и клеке јачају корен косе и спречавају појаву перути. Многи биљни шампони (бреза, камилица, липа, рузмарин) садрже етарско уље или екстракт одређене биљке. За прављење шампона се у извесну количину неутралног шампона дода 1 до 2 одсто етарског уља и добро промућка. На овај начин могу да се направе различите мирисне комбинације, али треба пазити да се не дода превише уља. Приликом сваког прања косе, у шампон могу да се додају две-три капи уља.
Све што је наведено за шампоне применљиво је и за купке. Најједноставније је да се у каду с водом дода 10 до 15 капи чистог етарског уља.
Етарска уља испаравају у простору, а аромалампа намењена је за ову сврху. У плитку посуду с водом дода се неколико капи уља. Испод посуде упали се свећа која ће да загрева воду, а етарско уље ће постепено испаравати. На овај начин могу да се освеже просторије. Етарска уља бора и јеле веома су прикладна за овај начин примене, а могу да се користе и многа друга.
Веома је важно да се утврди да ли је неко алергичан на етарско уље. Да бисте то проверили, ставите две-три капи на јастучић фластера и увече залепите на унутрашњу страну лакта. Ујутру скините фластер и ако је кожа црвена, могуће је да сте на ту врсту уља алергични и немојте га употребљавати.
Најскупља етарска уља праве се у Србији
У срцу Србије, у параћинској општини у околини села Горња Мутница, расте најквалитетније смиље на плантажама које је засновала фирма “Sanicula”. Смиље (Helichrysum arenarium) је медитеранска биљка која у нашем региону успева у Далмацији и херцеговачком кршу, из које се добија етарско уље које је веома тражено у свету. Смиље још називају “бесмртна биљка”.
Власник фирме Новица Шутић, започео је масовну садњу смиља и за три године направио је плантаже укупне површине од 140 хектара. Сва количина прерађује се одмах у дестилерији.
Ни грам не заврши у Србији, јер “Sanicula” целокупну производњу испоручује највећим светским купцима – велепродајама у Европи и Америци.
– Масовним узгојем смиља бавим се око три године, а ове сезоне од две бербе очекујем да добијем 1,5 до 2 тоне етарског уља. Имам чврсте уговоре и обезбеђену продају у иностранству за наредних двадесет година, а планирам годишњу производњу од 10 тона, што ће зависити од тога да ли ћемо успети да обезбедимо земљиште за даљу садњу, и то не само смиља. Потребно нам је још око 1.000 хектара поред 200, колико сад имамо – објашњава Шутић.
Кад је пре шеснаест година почео да се бави лековитим биљем као мала откупна станица за веће компаније, знао је да жели посао који ће да буде везан за извоз, а мото му је био да сваког дана мора да стекне неко ново знање. Убрзо је схватио шта светско тржиште тражи, те су Шутићи почели сађење, а од 2010. године “Sanicula” је започела узгој медитеранске културе.
– Нико осим мене није веровао да овде може да расте смиље, ни стручњаци, али ја сам им свима доказао да може. Најбитније је наћи одговарајућу структуру земљишта, а овде имамо кречњачке планине које се услед киша спирају на ниже њиве. Не тражим квалитетно хумусно земљиште, јер смиљу не одговара, већ парцеле шесте, седме, осме класе, чак и пашњаке… За годину дана те парцеле претварамо у плантаже смиља, док на неким суседним њивама у близини узгајамо континенталне културе, нпр. мелису, тј. матичњак – рекао је Шутић.
Шутићи гаје још и римску камилицу, хајдучку траву и још неколико других врста лековитог биља, из којих се такође прерадом у дестилерији добијају уља. То су производи које користи козметичка и фармацеутска индустрија. Ипак, смиље је на цени и у Далмацији и Херцеговини. Сада је права помама за његовом садњом, јер цена једног килограма достиже и до 3.000 евра.
Против ХИВ-а
Утврђено је да чај од изопа садржи супстанцу означену као МАР-10, која у лабораторијским условима значајно инхибира репродукцију ХИВ вируса, без икаквих токсичних ефеката на здраве ћелије. Према мишљењу истраживача, ова лековита биљка би могла да помогне у лечењу оболелих од сиде.
Листови и цветови изопа користе се и у кулинарству, нарочито за справљање освежавајућих салата, чорби, сосова и печења. Употребљава се и за прављење ликера и освежавајућих напитака. Веома је цењен и његов мед. Етарско уље има своју примену у парфимеријама, као мирисна нота скупоцених парфема, али и сапуна, тоника и купки.
Ипак опрезно
Поред свих набројаних лековитих својстава, примена изопа захтева опрез због присуства пинокамфона, материје за коју је утврђено да је неуротоксична, те у већим дозама може да изазове конфузије. Због тога би требало да се избегава у трудноћи и код оболелих од епилепсије.
Њено величанство пица
Медитеранска кухиња не може да се замисли без овог зачина. Примењује се у италијанској кухињи за припрему сосова од парадајза, куваног поврћа и меса на грилу. Заједно с босиљком (Ocimum bacilium) чини основну карактеристику италијанске кухиње.
Међутим, оно на шта оригано прво асоцира је чувени италијански специјалитет омиљен у свим деловима света – пица. Ово јело се у јужној Италији припрема вековима. Према легенди, настанак пице повезује се с боравком краља Умберта и његове супруге Маргарете у Напуљу. У то време била је јело сиромашних – обични бели хлеб са сосом од парадајза. У част краљице, локални пекар припремио је богатију пицу, којој је поред црвеног соса од парадајза додао белу моцарелу и зелене листове босиљка, те је добила и боје италијанске заставе. Тако је настала чувена пица маргарита. Касније је оригано полако потиснуо босиљак, а пице су постале све богатије уз додатак шунке, сланине, јаја, печурака и наравно далеко од онога што су биле на почетку – сиротињска храна.
Често се комбинује с маслинама, капрама и ловором. Он је такође незаменљив зачин шпанске, француске и немачке кухиње. Изузетно цењени и много оштрији мексички оригано неизбежан је додатак за чувено мексичко јело “чили кон карне” (одресци с чилијем и пасуљом) и остале специјалитете ове познате кухиње. Комбинује се са чилијем, белим луком и кимом.
М.В.
Добро јутро број 540 – Април 2017.
