Пре десет година Гордана Станковић је одлучила да, чим буде у прилици, промени начин живота. Разлог је била болест. Жеља за променом била је велика, а идеална прилика указала се 2015. године када је, уз подршку породице, купила четири хектара земље у околини Аранђеловца. Пуне две деценије нико ту није крочио. Парцела зарасла у самониклу шуму и шипражје самовала је и чекала да је се неко сети. Гордана је ту видела засад воћа мада није била сигурна којег. Посла је било много. Ваљало је прво довести комплетну инфраструктуру до њиве, а затим је почело крчење и припрема земљишта.
– Анализу земљишта сам урадила пре садње, а циљ ми је био да знам шта на њему сигурно успева. Земљиште спада у кисела и због тога сам се двоумила између боровнице и ароније. Боровница је захтевнија за производњу, има нежан корен, а на мојој њиви земљиште је глиновито и тврдо када је сунчано и топло. Сем тога, чим је парцела узорана, појавиле су се кртице које јако сметају боровници. Тако је избор пао на аронију – почиње причу о свом новом животу Гордана.
Нема болести, па се и не прска
На опредељење за аронију утицало је и сазнање да је реч о једној од најздравијих биљака која се користи за исхрану човека, а за коју се на нашеим меридијанима сазнало релативно скоро. Сем тога, аронија не захтева много неге и бриге. Своју сталну адресу на њиви опасаној шумом нашло је 3.200 сертификованих садница. Пошто је Шумадија валовита, саднице које су се ослањале на шуму прве две године су слабије напредовале али су одједном, пружајући се ка зрацима сунца, израсле. Оне које су у почетку биле најбоље као да се нису много потрудиле да нарасту.
Између редова је посејала белу детелину која обогаћује земљу азотом. Све што је потребно урадити је да се покоси три пута годишње, не нападају је болести и штеточине. Не прска се, лако се негује, сваке четврте или пете године морају се одстранити неке гране да би се одржао шпалир, односно да аронија не расте баш како она хоће. Станковићева је одмах ушла у програм органске производње, па је прошле године добила сертификат да је ово воће гајено у складу с органским принципима. Од 2017. године у засаду се налази систем за наводњавање кап по кап и користи се вода из бунара која се контролише. Дубина бунара је више од 100 метара, а општина Аранђеловац је позната по квалитетним водама. Анализе се увек приказују сертификационој кући када њени стручњаци дођу у контролу. Формирана је и ретензија коју породица, осим за наводњавање, у врелим летњим данима користи и као базен за купање.
Прошле године остварен је род од око четири тоне по хектару, а очекивања од ове године су између осам и девет тона. То зависи од времена. Као пример, Гордана наводи прошлу годину када су после обилних киша почела велика испарења земљишта. Плодови на горњим деловима жбуна почели су да се укувавају. Гране које су се повиле у белу детелину остале су нетакнуте. Пуну родност аронија достиже у шестој и седмој години.
Биљка будућности
Прошле године, заједно са супругом, Гордана је почела да размишља о преради ароније. Циљ им је био да од једног релативно опорог плода, направе храну која би била пријемчива човеку, а да се ипак не наруше особине ароније које су веома значајне за људско здравље. Каже да то мора да уради из два разлога. Прво, реч је о органском производу који има сертификат који није лако добити, а друго, све док не буде имала принос од 30.000 килограма по хектару и позитивно пословање, мора да одржава имање.
– Да бих то постигла морам да имам новца, а да би имала новца морам да уђем у прераду. Надам се да ћемо ове године и прераду прилагодити тако да цео процес потпада под органско. И ово није нимало једноставно. Пробали смо разне рецепте, бацали материјал, ангажовали технолога… Сада правимо матични сок од ароније и верујем да ће ове године бити сертификован. Сок је прављен по рецепту технолога и садржи фруктозу и витамин Ц. Ове године пробаћу да аронији додам органску јабуку и такође витамин Ц. Правимо и намаз који је нешто изеђу слатка и џема. На килограм ароније додајем само 300 грама шећера. Да би се побољшао укус додајемо мало шљива и мало зачина. Намаз се пастеризује и због шећера не може се сврстати у органски производ. Сада смо нашли неку меру али то није крај – каже Гордана.
Станковићи се надају да ће у наредном периоду и у годинама које долазе пре свега завршити изградњу објекта за прераду и за потребе имања и наставити даље у настојању да све вредности ове биљке што више приближе људима. Чврсто верују да је сваком човеку, здравом или нарушеног здравља, потребна аронија у свакодневној исхрани. Наша саговорница каже да не одустаје лако, посебно јер је сигурна да је аронија биљка будућности и да је њен производ добар. Мисли да је кључ успеха посвећеност, упорност и рад и нада се да ће у томе и успети.
Најбољи чистач тела и ума човека
– Немојте заборавити да је аронија посађена и на територији Чернобила, као и да је предложено да се посади на југу Србије ради чишћења земљишта које је контаминирано бомбама са осиромашеним уранијумом – подсећа наша саговорница. – Од када моја породица и ја гајимо и једемо аронију, избегли смо грипе, кијавице, алергије, назебе и вирусе од којих смо пре тога озбиљно боловали. У ери компјутера и интернета о лековитости ароније свако заинтересован може много сазнати „притиском на дугме“. Али питање је да ли смо довољно дисциплиновани да је уврстимо у свакодневну исхрану јер њен плод није сладак као боровница, јагода, јабука… Требало би да знамо да је аронија најбољи антиоксидант, најбољи чистач тела и ума човека: 100 грама свеже ароније садржи око 16.000 ОРКА, односно јединица за мерење антиоксидативног капацитета, док боровница садржи око 2.400 јединица, јагода 1.540, малина 1.220 јединица. А човеку је потребно само 20 до 30 грама ароније дневно – поручује наша саговорница.
На питање да ли се може лепо живети од производње ароније, Гордана каже да сада не зна одговор и да је код њене породице више реч о начину живота него о стицању капитала преко мере. Сем знања која се односе на саму биљку, начин гајења, правила органске производње, препознавања потреба биљке, да би се успело, мора се имати и способност за трговину и маркетинг.
– Да ли је нужно да једно домаћинство има све те способности и знања да би успело? Јесте, нужно је. Али је питање да ли сва та знања и способности може имати један човек. Наравно да има људи који имају способности, интересовања, времена и знања за свеобухватан начин рада. Ја их немам, јер сматрам да се за сваки појединачни посао који се зове „од њиве до трепезе“ уче и школе, а ја их немам све. Можда сувише озбиљно схватам сваки посао којег се латим. Некада су постојала предузећа која су се бавила искључиво трговином или извозом. Нисам сигурна да и данас постоје, бар не на начин како се некада пословало. Основни проблем код малих пољопривредних газдинстава какво је наше, јесте да њихов производ стигне на сто потрошача. То је прилично дугачак „ланац“, често некоректан, уцењивачки или недостижан – каже Гордана.
Због тога су Станковићи, поред свих тешкоћа, проблема, изненадних ничим изазваних „чуда“ која стижу са разних страна, одлучили да њихову малу борбу воде пажљиво до „победе“, ослањајући се на стицање нових знања, на добре људе, добре савете, благодети имања, уз захвалност на могућности да гаје и брину о аронији.
– Ето тако се један адвокат са асфалта да би сачувао здравље претворио у пољопривредника. А захваљујући доброј енергији коју пружа рад на земљи и са земљом и биљкама, околној шуми и ветру који лелуја жбунове ароније, тај адвокат је нашао ослонац, мотив и жељу да и другима приближи значај и важност бриге о себи и налажење мере за себе. Ја сам је нашла и остварујем је уз подршку и помоћ супруга, деце и пријатеља – са осмехом завршава једну и започиње дугу причу Гордана Станковић.
Свето дрво Навахо Индијанаца
Иако је аронија позната и под називом „сибирска боровница“, њено порекло заправо се везује за источне делове Северне Америке. Индијанци су одлично знали која све лековита својства има ова жбунаста биљка, те су је користили и као храну и као лек. С обзиром на то да се плодови ароније дуго задржавају на грму и при томе се не кваре, северноамерички Индијанци су се њима хранили. Такође, сушили су их, а затим их млели и као такве мешали са сушеним месом и животињском машћу. Током зиме сушени плодови су били храна, али и лек против цревних и желудачних болести, попут дијареје. Осим плодова, амерички староседеоци као лек су употребњавали и кору и лист ароније. Током лета би их сушили и од њих припремали чај за заустављање крварења из рана и против дијареје. Прокувавањем гранчица добијао се веома црн чај опорог укуса који се користио против грознице. Чајеви од коре или корења користили су се против маларије, кашља, туберкулозе, стомачних болова и цревних глиста. Такође су коришћени за подстицање апетита, али и као седативи. Плодови су служили против упала, чирева и рак-рана. Индијанци су дрво ароније употребљавали и за конструкцију шатора, као ражањ, за прављење лукова и стрела, машица за џарање ватре, лула, штапова за копање. Код Навахо Индијанаца аронија је била свето дрво, а од ње су правили молитвене штапове. Европски досељеници у Северну Америку ову биљку користили су приликом прављења сирупа, желеа, џемова, сосова и вина. Сада на овом континенту жбунови ароније најчешће служе као украс, пре свега због њених прелепих белих цветова и јаркоцрвених листова током јесени, затим као ветробрани око имања и крај путева, за контролу ерозије, стабилизацију падина и као побољшање станишта дивљих животиња.
Аронија за сладокусце
Осим у соковима, желеима, винима и џемовима, аронија је и веома интересантан састојак различитих посластица. Њен опори укус у комбинацији са другим намирницима даје помало необичну и у сваком случају интересантну арому.
Колач са овсеним пахуљицама: састојци су 1 кисело мелко, 2 шоље брашна, 1 шоља шећера, 2 јаја, 1 кашичица соде бикарбоне, 2 кашике овсених пахуљица, 3 кашике ароније, ½ банане и 1 кашичица какаоа. Пропрема се тако што се у кисело млеко стави сода бикарбона да надође. Умутити јаја са прстохватом соли и сјединити их са киселим млеком. Додати шећер и добро га умутити док се не растопи. Виљушком испасирати банану и сјединити је са смесом. Овсене пахуљице помешати са аронијом. Одвојити мањи део смесе и у њега ставити какао. У замашћен калуп за куглоф сипати смесу са какаом и на њу поређати аронију. Одозго сипати жуту смесу. Колач 10 минута пећи на умереној температури, а затим температуру смањити и наставити печење. За прирпему ове посластице укупно је потребно сат времена и од ње се добије 10 порција.
Палачинке: Ако више волите палачинке и желите да оне спадају у категорију здраве хране, увек их можете правити од мешавине брашна хељде, спелте, ражи, овса и наравно филовати их џемом од ароније који се може купити у свим боље снабдевеним продавницама здраве хране.
Ј. Бајшански
Добро јутро број 568 – Август 2019.
