Повртари хобисти, који су увелико савладали све начине узгоја домаћег и одомаћеног поврћа, све чешће надмашују себе и откривају тајне производње врста непримерених нашим климатским условима, чија је домовина други континент, са другачијом климом. Најчешће је то поврће пореклом из Азије. Додуше, неке врсте се од давнина могу видети у нашим баштама, у маркетима и на пијацама, а неке су прави раритети, које успешно гаје наши баштовани.
Пише: Светлана Мујановић
Због чега баш азијско, није тешко одгонетнути. Оно је познато по занимљивим укусима, бојама и облицима, а богато је витаминима, минералима и хранљивим састојцима, доказано је да не захтева посебну негу и може се узгајати попут осталог, домаћег поврћа. Неке врсте тог поврћа, попут патлиџана, дајкон роткве или кинеског купуса већ су се одавно укорениле, али се у нашим баштама може видети и много другог егзотичног поврћа, потпуно непознатог чак и врсним баштованима, који покушавају да открију његове захтеве, потребе, укусе и употребу.
Индијски или малабарски спанаћ
(Basella alba)
Вишегодишња је зељаста биљка, пореклом из тропског подручја. Има дугу вегетацију, а стабљике брзо расту у висину, повијуша је и тражи ослонац. Погодује му топао положај с пуно сунца и висока влага земљишта. Има тамнозелене или црвене (Basella alba Rubra), срцолике листове, који на месту где се одрежу поново расту и не суше се. У умереним климама, каква је наша, овај спанаћ расте сезонски, а сеје се у пролеће и бере до мраза. Богат је антиоксидансима, гвожђем, којег има више него код обичног спанаћа, обилује витаминима А, Ц, витаминима Б групе, садржи доста калијума. Свежи млади листови извор су лутеина, односно зеаксантина, који су подршка процесу оздрављења организма, па се препоручује да се додају зеленим салатама. У исхрани се најчешће користи и припрема као сезонско зеље, обични спанаћ, поточарка, пркос и слично поврће, а добро се комбинује са сочивом, плодовима мора, пиринчем, кромпиром и месом.
Патлиџан
(Solanum melongena)
Први је на списку најстаријих „азијаца“ у нашим повртњацима. То је поврће богато влакнима и угљеним хидратима, али и протеинима. Бере се док је плод млад, јер касније постаје горак. О њему се пуно тога зна, јер се гаји у готово свакој сеоској башти. Углавном је класичан, љубичасти, крушкастог облика. Али полако, и код нас се одомаћује пуно различитих облика, боја, величина, и такви су све чешће на нашим трпезама.
