Тих осамдесетих година након смрти Тита, када је свест о вери и православљу стидљиво почела да се враћа у градове, села не помињем јер смо тамо увек славили, почели смо да празнујемо Бадњи дан и Божић. Помало неспретно, присећајући се обичаја које смо донели из родних кућа, а којих смо се брзо и напрасно одрекли. Тако је и наша тектка Милица, комуниста до сржи, којој је поп био највећи непријатељ, већи и од четника и Немаца, кренула са својим виђењем Бадње вечери. Ничим изазвана, само би нас тог дана, шестог јануара, не обавештавајући никога, нарочито не браћу чланове комунистичке партије, изтија, изокола позвала на вечеру у свој стан на другом спрату зграде преко пута наше, ал да нас не виде комшије.
Ми бисмо, ни не слутећи шта нас чека, (мама је иначе једина знала), не палећи светла у згради, онако по мраку дошли и покуцали на врата. Звоно је било строго забрањено и „боже ме прости“, осећали смо се као илегалци некада, Прле и Тихи у сред Београда четрдесет година након рата. Тетка би погледавши прво на ону „чпијунку на гарнисеру“ отворила врата, сачекала да уђемо и у тишини би нас увела у дневну собу у којој је, иначе, увек стајао велики трпезаријски сто са четири столице којих смо се тек пре пар година ратосиљали. И гле чуда! Ни стола, ни столица.
На поду постављена совра, као некада у селу што је била. Пасуљ пребранац, риба (пијани шаран), суве паприке пуњене кромпиром – толико ситно сецканим, јер је тетка била перфекциониста, да га не бисте ни осетили, хлеб домаћи али куповни домаћи (тако га у продавници звали), вино, сокови. Око совре слама за коју нам никада није било јасно како је набавила, просути пшеница и кукуруз, у малим чинијама разни коштани, јабуке, мандарине и желе бомбоне никад укусне као тад.
„Срећно нам Бадње вече“, било је једино што би изговорила прелазећи оним јабукама преко наших лица како бисмо целе године биле здраве као јабуке, а ми после загледале да случајно нека није трула а она нас њоме обајала. Затим би нам дала орахе да нам кућа буде пуна као они, (и то смо проверавали јер кад комуниста благосиља то је било јако чудно), да би на крају скупљала ону пшеницу већ просуту по поду и бацала по нашим главама, да нас има као што и зрна има. Тако изблагосиљане пустила би нас да једемо прстима, без прибора, тај један пут у години, да се ваљамо по поду, да не водимо рачуна о томе да ли ћемо масним рукама дохватити зидове, хоћемо ли нешто просути, да будемо деца. Али, у тишини, без превише речи. И, таман кад би посмислили да све иде глатко, да ћемо остати тајна нечујна и невидљива околини, звоно би се огласило толико јако да је и комшију из приземља штрецнуло. Мама би само окренула главу у страну осећајући кривицу, тетка је тачно знала ко је и стрељнула би је погледом шкорпије.
„Опет си звала Марију“, сикнула би на саму помисао на нашу стрину, омиљно-неомиљну личност у то доба године, која би с врата не чекавши ни руке да опере и поштено уђе у стан, кренула да „брља“ по судовима уз незаобилазно „Срећно Бадње вече“. Милицу само што срце не изда, већ слути наставак.
„Аууу, нико не прави пијаног шарана као ти“, грлата као и увек, као да призива цео комшилук, Марија трпа храну у уста (била је позната као неко ко обожава да једе по кућама). Тетка већ преврће очима, видиш јој испод наочара колутање. У том, тајна више није тајна. Дежурна поселарка Шана рупила је у предсобље подбочена с изразом лица „како ме нисте звали“, за њом Рада, иначе омиљена теткина комшиница, ту је и Мира из стана поред њеног, вино је стављено на кување, ракију су већ испиле. Нас децу ћушнуће у страну. Божић дочекасмо више као „народно весеље“, него као „Отписани“.
Текст: Зорица Драгојевић
