Пише: Биљана Ненковић
Фото: Лазар Митровић и Биљана Ненковић
Носталгија и сентименталност, али и брига о будућности нових генерација, могли би поново да врате старе и аутохтоне сорте на велика врата у наше баште. Потребна је, наравно, и добра воља, много рада и ентузијазма. Млади агроном из Крагујевца, Лазар Митровић, основао је прошлог лета у центру Шумадије Банку семена Крагујевац. До сада је прикупио више од 40 сорти воћа, поврћа и житарица, које су некада биле неприкосновене на нашим њивама, а онда су изгубиле битку с новим хибридима и пале у заборав. Његова мисија је да, по принципу размене и позајмице, подели семена и саднице старих и аутохтоних сорти воћа и поврћа.
Посао Лазара Митровића није лак, али је леп. У потрази за старим сортама обилази имања у Шумадији и тражи заборављене сорте, које су само ретки произвођачи задржали на својим газдинствима. Успео је да пронађе пасуљ „сумпораш“, који се на велико гајио у Србији до Другог светског рата, затим шарени пасуљ „дукат“, домаћу белу тикву, парадајзе „јабучар“ и „воловско срце“. Од воћа у трезору његове Банке семена је шљива ранка, крушка калуђерка, затим јабуке колачаре.
Размена, а не продаја
Недавно је у село Вучковица, надомак Крагујевца, где је база Лазареве банке, стигао и кромпир месечар, кукуруз осмак. Банка семена Крагујевац основана је након прве у Мионици, али на том пољу има помака и у Гучи, Пироту, на Старој планини. Лазар је овај пројекат, подржан од организације ORCA, покренуо на имању свог деде.
– Банка функционише искључиво по принципу размене. Дакле, нема никакве продаје и сви заинтересовани могу да се јаве и биће им доступно све што имам у колекцији или у колекцијама људи који су укључени у овај систем. Добиће семе или саднице на даље умножавање, а пожељно је да део свог произведеног семена врате у банку, како бисмо даље прослеђивали и тако ширили старе и аутохтоне сорте. То је тренутно једини начин да се оне спасу од заборава и да не нестану заувек – каже Лазар Митровић.
Старе сорте нису тек пуко семе, већ представљају биолошко и историјско наслеђе једне земље. С друге стране, њихова вредност је у већој отпорности на болести и штеточине. Не захтевају третмане пестицидима и хербицидима и основ су здраве хране будућности, која ће, скорије него што замишљамо, представљати непроцењиво благо.
Старе сорте су деценијама опстајале на имањима без икакве хемијске заштите, што доказује њихову отпорност. У селима наилазимо на стабла крушака или јабука, за које наследници и не знају које су године тачно посађене, али никада их нису третирали. Оне и даље обилно рађају и дају потпуно здраве плодове. У једном селу пронашао сам јабуку која је посађена у 19. веку и прошле јесени домаћини су имали пуне котарице рода – додаје Лазар.
Лазар је у преговорима са још 20-ак произвођача у Шумадији, како би удружили своје колекције. На овај начин биће подстакнута и производња здраве, домаће хране.
-У својој колекцији имам кромпир месечар, који је некада био изузетно заступљен у целој Србији. Семенски материјал набавио сам у Гучи, одакле и потиче, и за њега је највеће интересовање баштована и љубитеља старих и аутохтоних сорти. Свако ко узме семе, ако му успе производња, може да нам врати семенски материјал, онолико колико може, хоће и има. Ако не успе род, нико ништа није дужан. Једноставно, идемо даље. Ово је пројекат у коме се трудимо, желимо и хоћемо. Занимљиво је да људи који се јављају за семена и саднице, углавном наводе сентименталност и носталгију, као главни разлог за гајење ових сорти. Вуку их емоције из детињства и желе да врате слике из прошлости када су уживали у домаћим плодовима пуним укуса и мириса. Носталгију им буде и шљиве црвена ранка и пожегача – каже Лазар Митровић.
Основ за здраву храну будућности
Митровић истиче да ће ове сорте бити основ за здраву храну будућности.
-Узмимо као пример јабуке. Сорте које се гаје на савременим плантажама захтевају 20 и више пестицидних третмана, док се, на пример, сорте које су препоручене за органску производњу готово и не прскају. А то су шуматовка, будимка, колачара, крстовача и петровача. У питању су наше старе сорте. Ипак, ни то не треба узимати здраво за готово, и овакве засаде због тога оставити без икакве неге. Како би се и код њих постигли задовољавајући приноси и квалитет плодова, треба пратити стање у засаду, потенцијал за развој болести и штеточина и, уколико је то неопходно, укључити третмане, али искључиво по принципима интегралне производње – наводи овај агроном.
Проблем нестанка старих сорти је глобалан. Настао је индустријализацијом пољопривреде, а у нашој земљи је ескалирао након Другог светског рата. У последњих сто година изгубили смо 75 одсто од укупног броја сорти, а тај негативан тренд је настављен и данас, те се може рећи да су аутохтоне сорте на биолошком минимуму. На срећу, постајемо свесни потребе да очувaмо ово благо, тако да се у акцију, осим појединаца и ентузијаста, све више укључују и научне институције.
Баштина многих векова
Банке семена су концепт одомаћен у свету и већ сигурна кућа за старе сорте, својеврсна Нојева арка. И у Србији у последњих неколико година покренут је талас за њихово очување.
Лазаров пројекат је у почетној фази. Скупља стара семена, али и активно промовише идеју, како би што више људи чуло за њу. На друштвеној мрежи Фејсбук, на страници ,,Банка семена Крагујевац” могу да се јаве сви који имају сачувано семе из прошлости и спремни су да сарађују. Чување семена дубоко је укорењено у културној баштини свих народа. Свесни су значаја очувања сорти које су храниле генерације током векова. Наши преци бирали су најбоље плодове, од њих остављали семе и чували за своје потомке.
– Банка семена је концепт који окупља људе око заједничке мисије, где они узгајају, умножавају и размењују семе и садни материјал поврћа, воћа, винове лозе и житарица. У то име их позивам на сарадњу – каже Лазар Митровић.
„Српски кривак“ из тешких времена
За кукуруз осмак Лазар каже да је био савезник у рату, пријатељ у миру. Реч је о сорти која је нашем народу била главни извор хране у 20. веку, нарочито у тешким временима током оба светска рата. Одомаћеног назива “српски кривак” дефинитивно је један од најбољих кукуруза за проју, качамак, погодан за исхрану стоке, а има значајно већу хранљиву вредност од хибридних кукуруза.
Турци су га називали “смрадно зрно” и њега су раји наменили за исхрану. Али, жилави Срби су од њега направили хлебно жито, храну за стоку, огрев, лек. Ушао је у легенду, где се веровало да колико пута загрми до Ђурђевдана, толико динара ће бити скупљи, док су домаћице уочи славе ситом којим су сејале “кривак”, додиривале таваницу, како би он што више нарастао.
– Нажалост, ова веома вредна сорта све мање се гаји и нестаје под најездом приноснијих хибрида. “Осмак” је веома важан ресурс који се мора одржати у будућности, као извор биолошки вредне хране, нарочито зато што је веома погодан за органску производњу и у његовом узгоју не користе се пестициди – каже Лазар. Он апелује на то да се сачува ово вредно наслеђе наших предака, како бисмо га оставили потомцима.
