HIDROPONSKA PROIZVODNJA SVE PRIVLAČNIJA
Proizvodnja povrća bez zemlje je „izum“ novijeg doba i nazvan je hidroponika. Ona podrazumeva gajenje povrća na inertnim i hemijski nereaktivnim podlogama, koje ne sadrže patogene i štetne materije, pa se zbog toga smatraju idealnim za uzgoj biljaka. Zato možemo reći da je hidroponska proizvodnja najsavremeniji način gajenja biljaka u zaštićenom prostoru na hemijski nereaktivnim i inertnim supstratima kao što su mineralna vuna, perlit, vermikulit, granitni šljunak i pesak. Smatra se da je ipak najbolje koristiti mineralnu vunu i perlit.
Mineralna ili kamena vuna nije sintetička podloga. Dobija se topljenjem bazaltnih stena i krečnjaka na 1.600 do 1.800 Celzijusovih stepeni, pri čemu se oponašanjem prirode stvara lava, koja se u specijalnim centrifugama prevodi u tanke zamršene niti nalik šećernoj vuni. Ovako visoka temperatura u procesu pravljenja podloga od mineralne vune onemogućava prisustvo patogenih mikroorganizama i štetočina u njima. Takođe, mineralna vuna je hemijski neutralna, što znači da ne reaguje sa hranljivim rastvorom koji teče kroz nju.
U sistemu „kap po kap“ i vodotopiva đubriva
„Vunene“ niti se presuju u kocke, kontejnere i druge oblike u kojima se mogu gajiti biljke. Ostaci iz procesa presovanja se mogu koristiti kao dodaci u supstratnim smešama.
Mineralna vuna je veoma važna podloga u hidroponskoj proizvodnji, jer ne reaguje s hranljivim rastvorom i potpuno je sterilna, ne sadrži štetne materije i mikroorganizme. Zato se sve više preporučuje proizvođačima koji žele da se bave ovakvom vrstom proizvodnje.
To je skupa proizvodnja i na početku traži velika ulaganja, ali je isplativa već kada je prinos za samo 10 procenata veći od klasične proizvodnje u zemljištu. Ono što je čini skupom je cena opreme. Jedna od najvažnijih stvari je nivelacija same površine u zaštićenom prostoru pre započinjanja proizvodnje. Potom se na ravnu površinu postavlja crno-bela folija, s tim što se bela strana okreće ka suncu, dok crna „gleda“ u zemlju. Zatim počinje obeležavanje redova, postavljanje cevi za grejanje, držača za gredice u kojima se nalaze najčešće kocke s mineralnom vunom. U jednoj gredici mogu da stanu četiri kocke sa supstratom, a svaka kocka ima svoj kapljač koji snabdeva biljku vodom i hranljivim materijama neophodnim za normalan rast i razvoj. Komplikovano i prilično skupo, ali plasman roda takvih biljaka nije problem.
Važno je napomenuti da se za ishranu koriste vodotopiva đubriva koja se do biljaka sprovode sistemom za navodnjavanje kap po kap. Takođe, potrebno je voditi računa o optimalnim temperaturama za svaku biljku posebno, kao i kontrolisati relativnu vlažnost vazduha koja ne sme biti previsoka, da ne bi došlo do pojave bolesti. Zbog toga je bitno obavljati redovna provetravanja, preporučuje se i zasnivanje proizvodnje u objektima s krovnim prozorima.
Prednosti hidroponike u odnosu na klasičnu su višestruke. Životna sredina ostaje zdrava i nezagađena, podloge su potpuno sterilne te ne preti opasnost od bolesti korena koji je ujedno i mnogo razvijeniji kao i nadzemni deo, veći prinosi i kvalitetniji jestivi delovi.
Kako bi hidroponska proizvodnja povrća visoka ulaganja opravdala obilnim i kvalitetnim rodom, valja prvo dobro upoznati biljke koje se žele gajiti, njihove osobine i zahteve kao i bolesti i štetočine, kako bismo sprečili da dođe do neželjenih pojava i problema u proizvodnji. Na ovaj način u svetu najčešće se gaje paradajz, paprika, salata i krastavac, a u Srbiji dominira paradajz. Ovakav način proizvodnje velika je nepoznanica većini povrtara. Važna činjenica koju ne bi smeli da zaborave je da se biljke gajene na sterilisanoj podlozi mogu rasaditi na zemljište, ali ne može se uraditi obratno, biljke koje su gajene na zemljištu ne presađuju se na sterilisani supstrat, da se ne bi preneli patogeni.
Blokovi, kocke i kontejneri od kamene vune koriste se isključivo kao podloge za hidroponsku proizvodnju rasada i odraslih povrtarskih biljaka, dok se granule od mineralne vune mogu koristiti zasebno ili kao dodatak smešama organskih supstrata. Dodavanjem upijajućih granula mineralne vune tresetnođubrevitim smešama, u količini 25 do 50 posto od ukupne zapremine smeše, znatno se povećava vodni kapacitet i aeracija i podstiče rast i razvoj biljaka, a kasnije i njihovo čuvanje u skladištu. Pored granula koje imaju ulogu absorbenta vode, postoje i granule koje „odbijaju“ vodu i predstavljaju odličnu zamenu za sredstva koja poboljšavaju aeraciju poput perlita i granula od stiropora.
Pravilnom primenom hidroponike na mineralnoj vuni proizvodi se kvalitetno povrće koje je bezbedno za ishranu ljudi, visokog prinosa, uz maksimalno očuvanje životne sredine, kao i ostvarivanje značajnog profita. Proizvodnjom povrća na mineralnoj vuni dobijaju se lepe, čvrste i zdrave biljke, upotreba pesticida svedena je na minimum, a ušteda vode i đubriva je značajna, što nije slučaj u tradicionalnom gajenju povrća na zemljištu. Takođe, angažovanje radne snage je svedeno na minimum.
Veći prinosi i bolje cene
Sistem za hidroponiku na mineralnoj vuni, pored proizvoda od mineralne vune kao najznačajnije komponente, čine i sistem za navodnjavanje i đubrenje (kap po kap), za odvodnjavanje, za grejanje korena (u vidu plastičnih cevi), šljunka, polietilenskih folija (belih, providnih i crnih). Proizvođači sistema za hidroponiku obično određuju koje će komponente činiti taj sistem u zavisnosti od namene i željenog obima povrtarske proizvodnje.
Na podlogama od kamene vune može se obaviti kompletna povrtarska proizvodnja, od setve do berbe. Valja znati da prihrana nije uniformna pogotovo kada se u jednom objektu proizvodi više vrsta povrća. Hemijski sastav tečnog supstrata određuje se za svaku vrstu ponaosob, prema njenim potrebama u svim fazama rasta i razvića.
U različitim zemljama, usevi proizvedeni na kamenoj vuni imaju od 20 do 100 posto veći prinos u poređenju sa gajenjem na zemljištu i vidno bolji kvalitet jestivih delova. Samim tim postižu i veću cenu.
Ideja stara četiri veka
Najranije objavljeno delo o uzgoju kopnenih biljaka bez zemlje bila je knjiga Fransisa Bejkona „Prirodna istorija“ iz 1627. godine. Kao rezultat njegovog rada, vodena kultura je postala popularna istraživačka tehnika. Godine 1699. Džon Vudvord je objavio svoje eksperimente vodenom kulturom s mentom. On je otkrio da biljke u izvorima manje čiste vode bolje rastu od biljaka u destilovanoj vodi. Do 1842. godine sastavljena je lista od devet elemenata za koje se verovalo da su neophodni za rast biljaka, a otkrića nemačkih botaničara Julijusa fon Saksa i Vilhelma Knopa između 1859. i 1875. godine rezultirala su razvojem tehnike uzgoja bez zemlje. Eksperimenti koji su rađeni u kasnijim godinama pokazali su da su kopnene biljke sposobne da apsorbuju sve neophodne hranljive materije iz vodenih rastvora, bez pomoći zemlje i da je na ovaj način moguće, ne samo održavanje biljaka živim i njihov dugotrajni rast, već i snažno povećanje njihove organske materije, pa čak i proizvodnju semena sposobnog za klijanje.
Piše: Svetlana Mujanović
