Захваљујући лепоти цветова и лишћа, бегонија (лат. Begonia semperflorens) краси скоро свако двориште код нас. Пореклом је из Индије и Јужне Америке. Ботанички назив доделио јој је француски ботаничар Чарлс Плумијер, који ју је открио и назвао према тадашњем француском гувернеру Мајклу Бегонију. На латинском semperflorens значи – онај који стално цвета. Бегонија у народу представља жељу за продужавањем живота особе којој ово цвеће поклоњамо.
Пише: Биљана Ненковић
Од занимљивости о бегонији издваја се она да се некад давно користила за лаштење мачева. Осим што улепшавају вртове и балконе, треба знати да су цветови бегоније јестиви. Познаваоци гастрономије наводе да се могу јести цветови, свежи, сирови, кувани или пржени и имају благо горкаст укус, који је сличан лимуну. Уситњени цветови стављају се у салате и сендвиче. За њу се сматра да чисти јетру и елиминише токсине, а према народном веровању, помаже у здрављу старијих и у опоравку од болести.
Богатство сорти и боја
Бегонија је најчешћа на просторима Јужне Америке и Хаваја. Њено природно станиште је у влажним тропским шумама, и то до 1.000 метара надморске висине, али се данас виђа широм планете, као украсна биљка. Постоји преко 2.000 сорти бегоније, и по томе спада у групу цвећа с највише варијетета.
Не краси је само разноврсност у сортама, већ и у боји цветова, који се преливају од тамноружичасте, црвене, беле, жуте, наранџасте, розе. Налазе се у пазусима лишћа, а по неколико њих сакупљено је у цватове. Цветају од касног пролећа до касне јесени, у зависности од сорте, а пчеле с њих скупљају нектар и полен. Плод бегоније је мала капсула у којој се налазе ситне семенке.
Најпознатије сорте бегоније су семперфлоренс, рекс и елатиор. Рекс сорта углавном нема цвет, па је у народу позната и под именом “лисна бегонија”. Има велике листове у облику срца који су најчешће сиве, смеђе, зелене или црвене боје, с различитим шарама. Углавном се гаје као украсне биљке у затвореним просторима. Поједине врсте рекс сорте имају цвет налик божуру, а зову је још и краљевском бегонијом.
Редовно заливање и прихрањивање
Нама најпознатија, која се највише сади у вртовима је begonia semperflorens. Грмолика биљка меснатог, сјајног лишћа с великим бројем цветова нараста до висине 15 до 30 цм, а цвета од априла па све до мразева. Сади се у размацима од 20 центиметара на сунчана и полусеновита места.
Семперфлоренс може да издржи велике врућине и суше, иако на први поглед не изгледа тако, због меснатих листова и стабљике. Али, да се цвеће не би мучило, треба га редовито заливати и прихрањивати, како би блистала у пуном сјају. Много влаге може да проузрокује пропадање биљке, а између два заливања треба оставити да се компост просуши.
Када почну мразеви, могу да се унесу у кућу, наравно – ако су у саксијама, оне ће наставити обилато да цветају, уз умерену температуру ваздуха и влагу. У неким крајевима ову сорту бегонија зову још леденица или девојачко срце.
Отпорна на врућа лета, али не воли мразеве
Бегонија воли леје и камењаре и због издржљивости спада у ред захвалнијих једногодишњих биљака у башти. Према грађи корена, деле се на бегоније с влакнастим корењем, ризомске и гомољасте бегоније. Размножава се садницама, резницама и семеном. Отпорна је на сува и врућа лета, али не воли температуре испод 12 степени. Ако се саде у саксијама, не треба их напунити земљом до врха. Кртоле се не саде дубоко, него се мало покрију слојем земље од 5 центиметара, јер ће тако младим изданцима бити омогућен лакши раст.
Садња бегоније у баштама, на отвореном, обавља се када прођу мразеви. Треба избегавати садњу на местима која су изложена јаким ветровима, јер имају крхке, ломљиве изданке. Саде се у земљу која је мешавина тресета с компостом или земљом.
Када је биљка већ формирана, ђубри се течним ђубривом за цветајуће биљке једном у две недеље. У јесен заливање треба постепено смањивати. Ако се гаје у башти, треба их извадити пре појаве првог мраза и пресадити их у саксије. Изданке треба скратити на висину од 10 центиметара и унети у топле просторије. На пролеће се опет могу изнети у двориште. Не подноси честа премештања, а код бирања места треба имати на уму да јој не одговарају ни промаја, ни хладан ваздух.
Ово цвеће ретко нападају болести, јер је отпорно, али када се то и догоди, најчешће су то сива плесан и пепелница, а од штеточина лисне ваши. Пепелница и сива плесан се јављају за време влажног времена у пролеће. Узрокују настанак малих, округлих до елипсоидних жуто-белих пега на лишћу. У већини случајева долази до некрозе врата лишћа, а у условима веће влажности, болест може да се прошири и узрокује труљење листова. Лисне ваши се лако примећују јер се појављују у колонијама. Штету чине тако да сисају биљне сокове, те биљка заостаје у развоју и расту, деформише се, пожуте јој листови и на крају – увене.
Собне бегоније
Begonia elatior воли доста светлости, али не и директно сунце. Одговарају јој северне прозорске даске и температура ваздуха око 20 степени. Не треба је стављати близу радијатора, а просторије ваља редовно проветравати, да не би дошло до гљивичних обољења. Заливање треба да је умерено, али никако преобилно, како не би дошло до труљења. Зими се залива на пет дана и не треба квасити листове. Највећи непријатељ собне бегоније је бела мушица или штитасти мољац.
Нега собне бегоније делује компликовано и чињеница је да је захтевна, али зато богато награђује цветовима изузетне лепоте, боја, текстуре и нежног изгледа.
Укусни прелив са бегонијама
Састојци: кашика меда, кашика сока цеђене поморанџе, кашичица рендане коре поморанџе, ½ кашичице лимунтуса, ½ шоље јогурта, 4 велика цвета гомољасте бегоније.
Припрема: помешајте мед, сок и кору поморанџе, лимунтус и јогурт, добро сједините масу и одложите чинију у фрижидер. Прелијте овом масом салату и около поређајте цветове гомољасте бегоније којима сте уклонили доњи део.
