Укупно 1,25 хектара, а овде, испред куће је 25 ари, такозвани показни виноград. Највише се око њега трудим јер ми је пред очима – каже Бранислав Анђелић, чија винарија Плавинци носи име по потесу које је име добило по плавом одсјају од винограда овог краја. У село Заклопачу, где се винарија налази, пре неколико година повукао се од велеградске вреве и започео нову пословну причу. Овај економски консултант и данас спаја две љубави – према економији и према природи, а његова органска вина веома су тражена и скоро сва брзо распродата.
Већина винара или потиче из винарских породица или је имала неки претходан пословни живот и онда је променила каријеру у винарску. Наш саговорник је из ове друге приче. Од успешне пословне каријере, везане за економију и консалтинг стигао је до винарије с перспективом и квалитетом који обећава. На питање шта га је покренуло да се окрене винима Бранислав Анђелић одговара – случај.
– Имао сам среће, дошла је светска економска криза и пропала ми је фирма – каже Бранислав Анђелић, у чијој је пословној биографији и место директора Завода за информатику и Интернет Републике Србије и експерта Програма за развој Уједињених нација (УНДП) за информационо друштво и економију знања. – Имао сам једну озбиљну консултантску кућу у Београду, са групом партнера, и напоран посао, знате како иде: велики стрес, много сати рада дневно и 2007. почео сам да тражим плац негде у овој околини, без икакве намере да се бавим винарским послом, већ да побегнем од телефона. Направио сам ову кућу, она има 40 квадрата, што је сасвим довољно да се проведе дан. Онда је дошао другар из Жупе који се иначе бави виноградарством, погледао овај плац који је био ливада и рекао “ово је Бог дао за виноград, југоисточна падина, близу Дунава, добра земља”. Сетио сам се свих оних изрека “ко воли да ради, виноград нек сади”, “виноград тражи слугу, а не господара” и рекао да сам дошао да се одмарам од посла, и да тако нешто не долази у обзир.
Међутим, каже наш саговорник, поколебао се када га је овај искусни виноградар посаветовао да изабере отпорну сорту која неће захтевати много рада, а тиме улази и у органску производњу, јер нема ни ђубрења ни прскања, као и да је за то најбоље да посети Институт у Сремским Карловцима.
Органско је добро
Винарство је генерацијски посао, не могу у једној генерацији да се стекну велике паре, нарочито ако имате малу производњу јер су фиксни трошкови практично исти за све. Треба сигурно двадесетак година да се бренд развије, да постане препознатљив. Плавинце су почели да повезују с органским вином и веганским, али мој циљ је да моје вино не пију зато што је органско, већ зато што је добро.
– Институт је развио двадесетак отпорних сорти и сваке године праве помало вина од сваке сорте за научне потребе. Пробао сам разна вина, али ми се највише свидела панонија. Професор Циндрић, један од аутора те сорте, игром случаја био је тамо и рекао ми је да је то добар избор и да од свих сорти које је створио панонија има највише потенцијала за врхунско вино.
И тако се овај економиста који је магистрирао финансије на Државном универзитету Вашингтон САД, без икаквог предзнања и традиције, упустио у винску авантуру, на укупно 1,25 хектара винограда. По савету стручњака набавио је 930 биљака, како би их посадио у густе редове јер није хтео да се засад обрађује трактором.
Било ми је интересантно да мало чучнем и окопам око биљчица и могу да кажем да није било лако направити 930 чучњева – ишао сам четвороношке од упале мишића. Следеће године, кад су биљчице порасле, дошао ми је другар и шокирао се кад је видео колики је засад, пошто се од оволико биљака добије око две тоне грожђа, односно, хиљаду литара вина, а ја нисам имао ни подрум ни опрему. Било је или да чупам биљке, или да кренем у производњу. Мислим да је оних 930 чучњева пресудило, да не буде за џабе.
Ипак, каже, ђаво му није дао мира, јер панонија је бело грожђе и даје бело вино, а он воли црно. И тако је ускоро купио још једно парче земље у Заклопачи, мало иза брда на којем је смештен његов први виноград, на идеалном месту. У Немачкој је нашао сорту регент, јер у Сремским Карловцима нису имали црне отпорне сорте. Вино које су му Немци понудили није му се баш допало, каже, али је схватио да има потенцијала јер су га укрштали да би добили црно грожђе, од кога може у хладној клими да се прави медитерански стил вина јер код њих не могу да дозре ни каберне ни мерло ни шираз ни пино, пошто нема довољно сунца и вина су им слаба.
– Кад сам засадио, схватио сам да је то сад већ озбиљан посао и да могу да продајем вино. Пошто сам у старту одлучио да све буде органски и еко, пронашао сам сертификациону кућу, основао пољопривредно газдинство и тако сам кренуо. Треће парче земље купио сам 2013. и ту сам засадио панонију и регент, али сам додао нешто мало макселана, за розе. И то је то, за сада – каже Анђелић.
– Зашто органски? Искрено говорећи, зато што сам лењ и не волим да радим, а мене су слагали да у органској производњи нема ништа да се ради зато што се земља не оре него се само коси, не прска се, не ђубри се и од посла имате резидбу, везивање и бербу – каже Бранислав Анђелић у шали, иако је, пре него што се упустио у ову авантуру, добро проучио кретања на тржишту. А она кажу да потрошња вина стагнира, док је потражња за органским производима у последње две године драстично порасла. И управо ту лежи шанса нових винара, који имају прилику да започну нову утакмицу, са много бољих позиција.
– У Европској унији задње три године потражња за вином не расте, производња је већа од потражње, тако да имате 20 до 30 милиона хектолитара вина вишка, а државе им плаћају да га униште, да га претворе у сирће. Међутим, у оквиру те потражње, потражња за органским винима расте 20 посто годишње – каже наш винар, који је на најбољи начин искористио знање из економије. – Мислим да уопште неће бити проблем са пласманом. Пре две године од произведених и купљених 200 милиона литара вина, 40-50 милиона је било органских, сада их има 70-80 милиона, и тако сегмент постојећег тржишта осваја органско вино. Тако је нова традиција у нордијским земљама да се углавном пије органско вино. Што се веганског вина тиче, оно је случајно веганско пошто у Србији имате само једну фарму органских крава у Чуругу и они нам не дају свој органски стајњак јер им треба да праве своје органске житарице којима хране своје органске краве које дају органско месо и млеко, и то је један затворени систем.
Како истиче, врло је ризично узимати стајњак зато што се краве хране свачим, а и зато што и хигијенски услови у пуно фарми нису најповољнији па се појављују нематоде које преживљавају кроз провабни систем краве. Оне су убитачне за виноград и деси се да се са стајњаком унесу и хемикалије и нематоде. Зато се у старту одлучио за биљни компост, односно, трава коју покоси, иструли и нахрани лозу, што се, каже, показало потпуно довољним.
– Такође, ништа не додајемо у вино, оно ферментише на дивљем квасцу који је дошао из винограда, а бело и розе вино бистримо бентонитом, што је глина. Вина се иначе, посебно црвена, бистре јајима, млеком, говеђим и свињским желатином, и та средства увек остану у вину. Ми не филтрирамо вина, само бистримо бела и розе, а црвена нити бистримо нити филтрирамо. Због тога је ово веганско вино јер у целом процесу производње нема додира са било чим животињским. Веганска вина су јако популарна у Америци, сад тражим тамо да отворим тржиште, иако имам премало вина за њихове појмове, али ми је доста да добијем један ресторан са 500-600 боца годишње, чисто због репутације – каже Бранислав Анђелић.
Наш саговорник каже да сва вина прода до децембра, и да је слична ситуација и код осталих произвођача органских вина у Србији, а има их четири, за сада. Ипак, каже, ситуација се мења јер су овај тренд препознали велики произвођачи и ушли у процес конверзије ка органској производњи који траје три године.
За један хектар 50-60 хиљада евра
Производња је јако скупа, за хектар винограда треба вам 50-60 хиљада евра, не рачунајући објекте и опрему. Сад су се ствари мало промениле, држава је сада повећала субвенције, и сада је то мало лакше, постоје чак и субвенције за органску производњу, али само за земљиште. Ипак, 20.000 по хектару имамо субвенције за органску производњу, а Хрвати имају 80.000 по хектару, Мађари имају још више, каже Анђелић.
– Ковачевић је у органску производњу ушао са преко 50 хектара, такође и Темет, али само за мораву, пошто је то сорта која је полуотпорна, она је рођена сестра моје паноније. У сертификацију је ушао Јовић из Књажевца с комплетном својом линијом и Тодоровић из Књажевца који је из Француске донео идеју о органским винима и од старта је у тој причи, а и винарија Бикицки је кренула ове године у конверзију. Друге, мање винарије које праве вина за које знам да их праве органски, не улазе у процес сертификације – каже Анђелић. – Сагмајстер, Маурер праве природна, поштена вина, али из неког разлога неће да улазе у сертификацију. Кад велики уђу у ту причу, понуда ће бити много већа, али ја се не плашим јер имам специфичне сорте које нико други нема. Немам намеру да битно повећавам капацитет, већ јурим квалитет, а с тиме иде и повећање цена. Мој пословни план је да за десет година флаша кошта сто евра и да остане на тих три и по до четири хиљаде флаша. За то је потребно добити и међународне награде.
Винарија Плавинци ове године на Балканском шампионату освојила је два сребра с винима Селена и Индиго. На истом такмичењу Ћилибар је пре две године добио сребро, а Рамонда розе бронзу.
– Кад сам кренуо у производњу размишљао сам да ову винарију и све око ње правим да бих се припремио за пензију, као успутни посао јер сам радио финансијски консалтинг, и то врло успешно. Међутим, светска економска криза пореметила ми је планове и сад је консултантски посао успутан, а производња вина и вински туризам мој основни посао, иако још увек не може да ми донесе довољно новца да живим на начин на који сам навикао, мада живим скромније. Али, имам чврсте планове.
