ZA NAJVAŽNIJI POSAO TREBA ZNANJA
Potraga za orezivačima voća u Srbiji kreće već krajem septembra, dok je lišće još na granama, a pojedino voće nije ni obrano. Violeta Petrović Luković kaže da voće orezuju uglavnom priučeni rezači, dok je kvalifikovanih i kvalitetnih veoma mali procenat.
– Dobrih orezivača ima veoma malo. I nedovoljno. Ako je u Srbiji preko 200.000 hektara pod voćem, a svaki rezač zbog kratkog dana radi manje od osam sati, on dnevno može da oreže tek oko 50 ari u zavisnosti od voćne vrste i uzgojnog oblika. Ovlaš izvedena računica pokazuje da ih nema dovoljno. Ne zaboravimo da bi sezona blagovremenog orezivanja trebalo da bude oročena. Zbog toga već u oktobru kada lišće još nije opalo, širom zemlje kreće rezidba u voćnjacima, a rezervisanje orezivača i mesec dana ranije. Rezidba nekad traje i do aprila, kada kreće nova vegetacija. Neblagovremena i nestručna rezidba „plaća“ se sa oko 30 odsto manje prinosa u voćnjacima – kaže agronom Violeta Petrović Luković.
Neblagovremena rezidba puno košta
Nedostatak rezača je poseban problem voćarima koji imaju velike plantaže. Danko Petrović, savetodavac za voćarstvo iz Kragujevca slaže se da je obučenog rezača teško naći, kao i da ih je nedovoljno. On smatra da će u Srbiji to tek biti veliki problem, za koji bi moralo da se pronađe trajnije rešenje.
Mnogi savetodavci organizuju obuke na terenu za orezivanje voća, kako, bar, domaćini sa manjim zasadima ne bi mnogo grešili. Greške se ne plaćaju nužno te godine, već narednih. Recimo, ako rezidba u prvoj godini nije dobra, te godine imaće dobar prinos, ali zato sledeće roda neće biti ili će biti mali. Ako se i napravi greška u prvoj godini, u mladom ili u višegodišnjem zasadu, nju je moguće ispraviti korektivnom ili rekonstruktivnom rezidbom. Ali taj posao mora da obavi neko veoma stručan – kaže Danko Petrović.
Petrović kao savetodavac za voćarstvo u PSSS Kragujevac često organizuje obuke na terenu, a to rade i njegove kolege u mnogim gradovima, kako bi voćari što više naučili o rezidbi.
Teoriju potkrepiti praksom
Na poljoprivrednim fakultetima i u srednjim školama u Srbiji u okviru predmeta voćarsto se uči i rezidba. Međutim, teorijsko znanje potrebno je potkrepiti praksom.
– Ne postoji usko specijalizovani smer u srednjim školama za orezivnje voća. Možda bi uvođenje tog smera moglo dugoročno da bude rešenje. Orezivač ne mora da završi fakultet, ali je potrebno da poznaje voćne vrste i da zna da ih sagleda u prostoru – dodaje Petrović Luković.
Rezači voća u Srbiji uglavnom se oslanjaju na dugogodišnje iskustvo. Profil prosečnog rezača kazuje da su zanat naučili od starijih ili, i sami imaju manje voćnjake. Okupljaju svoje ekipe od petoro-šestoro obučenih rezača i putuju po Srbiji. Svoj rad naplaćuju po satu ili dnevnici. Ako su u pitanju plantaže, pogađaju đuture.
Danijel Milojević iz Gornje Trnave kod Topole ima svoje voćnjake. U njima je još kao dete sa starijim članovima porodice učestvovao u rezidbi. Sada u zrelim godinama smatra da je dobro ovladao tim zanatom.
– Zovu nas voćari iz svih krajeva Srbije. Idemo u okolinu Šapca oko sedam godina, zatim u Bajinu Baštu, a orezujemo voće po celoj Šumadiji. Potražnja je velika, ne mogu sve da postignem, jer nas nema dovoljno. Sebe smatram iskusnim rezačem, a da nije tako, ne bi nas isti voćari angažovali godinama – kaže Danijel za „Dobro jutro“.
Orezivanje bi trebalo, dodaje on, da počne kada 70 odsto lisne mase opadne, ali zbog nedostatka radne snage u voćnjake ulaze već u oktobru i ostaju na terenu do ranog proleća. On i njegova ekipa orezuju uglavnom jabuke, višnje, breskve.
Da li svi mogu da orezuju sve?
Svaki rezač treba da zna šta zahteva koja voćna vrsta, koji je uzgojni oblik i koja sorta. Zbog nedostatka poznavalaca tog zanata dešava se da svaki rezač orezuje sve voćne vrste. Za takvu vrstu znanja potrebno je veliko i dugogodišnje iskustvo. Ako njega nema, onda bi u voćnjaku obavezno trebalo da bude i stručnjak.
– Problem je, recimo, kada šljivu svi režu na isti način, iako to možda sorti ne odgovara. S druge strane, ni po sortama nema istog načina. Čest je slučaj da jedna grupa orezuje sve vrste voća, od vinove loze do dunja. Dok se ovaj problem ne reši drugačije, možda bi formiranje specijalizovanih grupa iskustvenih rezača za određeno voće, bilo prelazno rešenje. Ko orezuje stabla van svoje zone stručnosti, trebalo bi da angažuje agronoma – kaže Violeta Petrović Luković.
Ne postoji, po rečima savetodavke, stopostotna tačnost u rezanju, jer će svako od rezača biljku videti na svoj način i orezati je.
Ali, suština je da se poštuju određena pravila, odnosno da se orezivanjem omogući optimalna rodnost iz godine u godinu – zaključuje ona.
Greške koje koštaju
– Jedna od grešaka koje srećemo na terenu je da se mnogi trude da, recimo, sadnicu lešnika formiraju kao stablašicu. Njen izvorni oblik je žbun. Kada se orezuje sredina mora da bude čista, kao i kod ostalog voća, da bi se biljka provetravala. Ujedno je lakša i primena sredstava za zaštitu i preventivu. Kada su kruna stabla nekog voća ili žbun izuzetno gusti, povećava se vlažnost i temeratura u krošnji, a to je pogodna sredina za patogene. Kod rezidbe treba razlikovati da li ona služi kao korektivna, za formiranje stabla ili proređivanje izdanaka. S druge strane, skorije su počele da se gaje vrste koje ranije nisu bile uobičajene, poput borovnice. Mnogi proizvođači su gubili prinos zbog nepoznavanja rezidbe -kaže Violeta Petrović Luković.
Tekt i foto: Biljana Nenković
