Текст и фото: Биљана Ненковић
Знање о лековитом биљу наши преци су преносили с колена на колено. Нама је оно данас од велике користи, јер природа се побринула за све. Наше је само да научимо када и како шта да употребимо и да пренесемо све што смо научили о традиционалној, народној медицини.
Лековито биље може да се скупља скоро целе године. Није важно да ли је крај лета, дубока јесен, рано пролеће или зима. Најважније је направити сопствени лековити шпајз, своју апотеку с осушеним самониклим биљем из природе од кога у свако доба може да се скува чај, направи ароматично и здраво уље или тинктура. На нашем поднебљу сакупља се неколико биљака с незагађених пропланака и ливада, које скоро свака породица треба да има и да сачува за зиму.
Кантарион
Латински назив за једну од најпознатијих лековитих трава код нас је hypericum perforatum. Зову је још и богородичина трава, госпин цвет, горац, страшно зеље, госпино зеље, ивање зеље, пљускавица, жутеница, горач, крвавац, жута метлица, марина ручица, женска кантарија.
Кантарион је вишегодишња зељаста биљка која расте до 70 центиметара висине. За тло се држи солидно развијеним кореном, из којег израста стабло, које се при врху разгранава. Стабљике имају две ивице, тврде су, с црвенкастим примесама и не користе се у лековите сврхе. Листови кантариона су овални, јајолики, али нису назубљени, већ равних ивица. Дуги су 2 до 3цм, а када се подигну према светлости, изгледају пегави. Пеге на листу потичу од малих депоа етеричног уља и смола и од црнкастих тачкица, које су уљане жлезде. Жути цветови од пет латица са доње стране имају црне тачке. Цвета од маја до септембра. За лек се, у време цветања, скупљају само цветови и листови.
Кантарион расте по сувим брежуљцима, на сунчаним ливадама, пустом и необрађеном земљишту и рубовима шума. У кантариону има етеричних уља у количини од око 0,2%. Има знатних количина танина, флавоноида, смола и хиперицина – кантарионове црвене боје, која је његова карактеристика.
Кантарион се на првом месту користи као нега и заштита коже у козметици и медицини. Користан је код рана које крваре, повреда мишића, хематома, отока код удараца, уганућа и ишчашења, многобројних реуматских обољења.
Користи се за лечење слузавости плућа, грчева у цревима и желуцу, згрушавања крви, болести бубрега, јетре, слезине и бешике. Нарочито се препоручује код неконтролисаног мокрења. Помешан са другим лековитим биљкама, одлично је средство за лечење застарелог кашља и астме. Кантарион се одавно користи и употребљава код хемороида, за зарастање рана и као антисептик, против болова јетре, желуца, пролива итд.
Етарско уље од кантариона делује против цревних паразита. Кантарион је добар и за лечење умерене и благе депресије. Цветови се суше за чај, али најпознатије је уље од кантариона. Прави се тако што се цветови просуше 24 сата, а потом се налију маслиновим уљем. Тегла треба да стоји најмање три недеље на сунцу, а потом се уље процеди и чува на хладном и тамном месту.
Вранилова трава
Латински назив за Вранилову траву је Origanum vulgare. Позната је и под именом дивљи оригано. Стабљика је мркоцрвена до љубичаста, листови су на лисним дршкама, јајасти, целог или нејасно назубљеног обода, прекривени жлездама. Цветови дају изглед метлице, с тамноцрвеним или карминцрвеним круницама. Цела биљка мирише. Расте у умереном појасу Евроазије, на сушним обронцима, сиромашним ливадама и у светлим листопадним шумама.
Као лековити део биљке користи се осушен надземни део биљке. Враниловка садржи етарско уље у коме доминирају тимол и карвакрол, затим флавоноиде, розмарицинску, кафену, протокатехинску киселину, танине. Активни састојци показују снажно антимикробно дејство, па се враниловка користи код кашља, бронхитиса, код уринарних инфекција, и болести органа за варење. Сматра се једним од најјачих природних антибиотика. Подстиче лучење жучи, знојење, лечи грип и грозницу. Ефикасно може да елиминише ешерихију коли, кандиду, разне вирусе и паразите.
Зову је чудесном и због обиља минерала – калијума, калцијума, мангана, бакра, гвожђа и магнезијума. Калијум је изузетно значајан састојак ћелија и телесних течности, регулише рад срца и крвног притиска. Манган и бакар су у организму задужени за антиоксидантне ензиме, док гвожђе помаже у спречавању анемије. Магнезијум и калцијум важни су за здравље костију.
Лишће и цветови дивљег оригана имају антисептичко дејство, а помажу и против грчева и надимања јер спречавају притисак дијафрагме на плућа. Због пријатног укуса се пије и ради уживања, без посебног здравственог повода. Споља се користи за лечење упалних и других процеса на кожи, као што је екцем, осип, брадавице, псоријаза.
Припрема се тако што се супена кашика осушених гранчица дивљег оригана прелије са 250мл кључале воде, поклопи и остави да одстоји 30 минута. Потом се процеди и пије три пута дневно пре јела, по могућству незаслађен.
Цвета од краја јуна до октобра, зависно од надморске висине станишта, а цветови су пурпурне цвасти на врху стабљике, пријатног мириса и привлачног изгледа. Дивљи оригано је по саставу и деловању сличан мајчиној душици, па на истоветан начин може и да се употреби. Лековити делови су врхови гранчица у цвету, који се суше и користе као лек и зачин за јела.
Хајдучка трава
Латински назив за ову лековиту биљку је Achillea millefolium. У народу је још зову столисник, ајдучица, армањ, јалова месечина, куница, папрац, петровско цвеће, равањ, столиста, тинторова трава, хајдучица, костријет, раван, роман, ромоника, спориш, рањеник, вражја коприва.Хајдучка трава је вишегодишња биљка, висока је око 80 центиметара, округла, зеленкаста, а при врху се грана у беличасту цваст, перасто расцепљених листова. Цела биљка је ситно длакава и мирисна. Расте свуда уз путеве и поља у континенталној клими, као самоникла биљка. Бере се крајем јуна и у јулу. Суши се на промајном месту, а потом спакује у стаклене, чисте тегле или папирне кесе. Осушени цветови могу се потопити у маслиново уље и оставити две до три недеље на тамном и хладном месту. Потом се процеди. Ово уље добро је за ране на кожи.
Надземни део биљке у цветању садржи етарско уље, флавоноиде, витамин К, горку материју ахилеин, смоле, стереоле, танине и др. Етерично уље хајдучке траве добија се дестилацијом помоћу водене паре, а садржи пинен, цинеол, тујон, камфор, лимонен, борнеол.
Ова биљка је одлична за лечење цревних и желудачних тегоба. Такође је добра за подстицање апетита. Помаже код диспепсије, код недовољно израженог апетита, менструационих тегоба и прекомерног крварења. Чисти и јача крв. Посебно је корисна за лечење јетре, слезине, гуштераче, жутице, грознице, лупања срца, болова у леђима, шуљева, несанице, разних осипа и чирева.
Чај корисно делује и лечи испуцале руке, рањиве брадавице мајки које доје, као и код лечења осипа на кожи. Такође се употребљава код ангине пекторис, и то као чај. Код нервозних особа препоручује се чешће прање целог тела расхлађеним чајем, и то ујутро и увече. Смањује тешкоће код гихта и реуматизма. Повољно делује за лечење шећерне болести, нарочито у почетном стадијуму.
Велике количине могу изазвати главобољу, а дуготрајна употреба алергијски осип и осетљивост коже на сунце.
Мајчина душица
Латински назив ове биљке је Thymus serpyllum, али је у народу је прате називи бабина душа, бакина душица, буковица, вресковина, врисак, дивљи босиљак, душицина, материна душица, матерка, тамјаника, чубрић, матерника, пољски тимијан, попонац, врисак.
Мајчина душица је трајна грмаста биљка. Листови су неједнаке величине и облика, од линеарних до округластих, јајастих, по рубу цели, груби, готово кожасти. Розе до лила цветови стварају на врховима стабљике округле цветове, јаког и пријатног мириса. Расте на сунчаним сувим падинама, камењарима, пашњацима, ливадама, на пољима, уз путеве и уз море.
Лековити састојци налазе се једино и искључиво у листу и цвету мајчине душице. Мајчина душица је јак антисептик за унутрашње органе, органе за дисање и урогениталне органе. Даје снагу која стимулише психичке и физичке функције, а делује код обољења као што су неурозе и депресије. У народној медицини препоручује се у лечењу алкохолизма, јер после узимања чаја долази до повраћања, а особа која пије губи вољу за даљим узимањем алкохола.
Користи се код плућних обољења као што су астма, бронхитис, емфизем, туберкулоза, јер раствара слуз, олакшава искашљавање, а као антисептик умирује јак кашаљ и спречава ширење инфекције. Чај је добар за женске болести, јер подстиче и регулише менструацију, а као антисептик добар је против инфекције материце. Користи се и за лечење мигрене, болести бешике, бубрега, желуца, анемије, ангине, дифтерије, падавице, кијавице, несанице, реуме.
Мајчину душицу не би смеле да узимају особе с компликацијама жучи, с акутним чиром на желуцу, особе слабог желуца и с компликацијама на јетри.
Мајчина душица расте на сиромашном и водопропусном земљишту, са доста сунца. Може се гајити и у баштама или саксијама. Биљке након цветања треба орезати да би се подстакао раст. Берба може бити током целе године, јер је биљка увек зелена. Листове за чување треба брати пре цветања. Они се суше за чај или се стављају у сирће или уље.
