Često pišem svoja sećanja na detinjstvo u selu. I uvek je to kroz osmeh, bez gorčine, pripovedajući o radostima, lepim trenucima, smešnim situacijama. O ljudima najviše pišem, o njihovim težačkim mukama, o ispucalim, izranjavanim rukama, o umornim dušama, o ustajanju u cik zore a leganju malo pre toga. Retko, pišem o deci. A deca, ta deca na selu nisu mnogo zahtevna. Bar mi nismo bili. Radovale su nas sitnice, svega nam je bilo dovoljno, nikad malo. Imali smo jednu prodavnicu na par kilometara od kuće, retko smo u nju išli, a i kad smo kretali to je za nas bio praznik. Žuti i crni sok, čokolada jedna vrsta, smoki i plazma ako nije bila rasprodata. Onda bi u obzir dolazile i napolitanke, ne baš omiljene, ali sa dobrom prolaznošću. Posao nismo odbijali, nikada. Nismo tako vaspitani.
Znalo se uvek. Kada je vreme maline ustajali smo u pola pet, strina bi nam skuvala čaj, ali ne običan čaj. Taj ukus pamtim i danas. Upržila bi šećer, prelila vodom i onda dodala bilje. Mirisao je tako da bi nas iz spavaće kuće namamio u letnju kujnu, ugrejao dušu i stomak. U čaj bismo nadrobili leba, bela leba, onog iz furune, bušnog, što se jede i sedam dana, jer ne propada. Čisto da se okrepimo dok ne spremi doručak. U pet već bismo bili u malinama, dobro obučeni, gumane na nogama jer bi izjutra obavezno bilo rose, na glave stavili marame opasane lišćem maline, da hladi i zaštiti od sunca. A redovi, majko moja. Ti redovi maline, uzbrdo, nizbrdo ne znaš šta je teže. Da li kad se zadišeš do gore saginjući se stalno da obereš svaki plod, vukući za sobom gajbicu i kotaricu opasanu oko struka, ili da se spuštaš berući sledeću stranu i sve klizajući se u onim gumanama kao bambi na ledu. U osam, kada bi sunce već krenula do prži, strina bi pozvala na doručak.
– Ooooooooo deco, adjemoteeee – vikala bi od štale odakle je najbolje čujemo, prekidajući pesmu koja je uveliko tekla, jer šta je rad bez pesme. I ona je za to vreme do doručka namirila stoku, živinu, pristavila ručak, pomela, podigla krevete, pokupila jaja. Na doručak trčeći, skoro u tri skoka. Za stolom pržena jaja, kajmak od dva dana, mlad, još mleko nije iz njega sasvim isteklo, sir belis stari, ne previše tvrd ni previše slan. Kravajčići, mali hlepčići mešeni dušom, ponekad kad je ostalo od zime pršute, krompir pržen, često ga malo uhvati šerpa pa se borimo oko toga ko će to da jede, jer nam je svima bilo najslađe. Da se zasladimo udrobimo hleb u mleko i pošećerimo. Sve nam je to bilo ukusno, nismo tražili ništa više. Za doručkom ponovo u maline, do ručka i pauze kad sunce najviše peče, pa onda do večeri. Nikada se nismo požalili na umor, a bili smo deca, klinke od devet godina. Još bi uveče trčeći nosile te ubrane maline, uredno spakovane u gajbe i molile strica da nas u prikolici poveze do otkupne stanice. Da se provozamo, da vidimo koliko je taj naš rad vredeo.
Kada nismo brali malinu radili smo sve ostalo. Plastili, iako smo jedva malim prstima obuhvatali vile i grabulje, nismo zaostajali za odraslima. Oduševljavali se kada bismo ispod nekog hvata nailazili na gnezda poljskih miševa, goluždravih, teh izrođenih, i koje nam je naš ujko Pero nežno stavljao u ruke, da osetimo prirodu i život. Pažljivo bismo ih vraćali i nagrtali na njih travu, kako ih sunce ne bi udarilo. Čitav dan tako, sadeneš plast, pa od plasta seno na brklje, na kome je uvek brat Zoran raspoređivao naramke. U međuvremenu si bio do ovaca, odneo vode čiste sa izvora koji je bio u podnožju šume, nahranio svinje jer se zna kad im je vreme, obišao kokoši da ih jastreb ne vreba, prebrojao piliće da neko nije odlutalo, da se nije udavilo u vodi ili nekim većim zrnom.
Naravno, štalu ne možeš obići. Treba poleći kravama, doneti naramak sena svakoj, proveriti slamu, očistiti štalu. I sve mi je to bilo lako, sve dok iz štale kroz mali četvrtasti prozor nije trebalo izbaciti đubre. Skupim svu balegu na gomilu do prozora, sto puta u nju ugazim i osetim neprijatnu toplinu po stopalima. Nekako i uspem vilama da izdvojim, da zahvatim jedan hvat, ali kad ga treba izbaciti muke moje niko ne zna. Ne naciljam dobro, jer sam mala pa i ne vidim dobro od te gomile, pola izleti napolje, pola udari u zidove oko prozora, pa se rasprsne i vrati, sve po nogama, rukama, nešto i na licu završi. I ne znam da li bih plakala, da li bih se smejala, ali poraz ne priznajem. Dok sve ne izbacim ne odustanem. Onda trkom pod česmu, sperem sa ruku i lica, na noge zaboravim pa trk u krčevine da nastavim sa plašćenjem.
Eeeeee, da, zamalo da zaboravim. Ako smo nešto na selu mrzeli, mrzeli smo da skupljamo šljive. Ajde, šljive i nekako, ali dženarike. Brat i stric ih otresu mlatačem a mi onda krećemo čučeći po ceo dan, kad se umorimo sednemo ili kleknemo, pa dalje. Privilegiju da sa sobom nosi tronoščicu i sedi dok skuplja imala je baba, a kasnije tu istu tronošku, već izlizanu od godina i upotrebe preuzela je strina. Sve bi lako bilo, i to čučanje i klečanje, da ne moraš baš svaku šljivu ili dženariku da pokupiš, čak i onu koja je u balegu, koju su krave ostavile pasući oko voća, upala. Ko da mi nije dovoljno od štale bilo, još kad se neka od udara mlatača ugruva, ugnječi, život na nos izađe. Te su, šljive da se razumemo, išle svinjama. Ali, opet, muke moje i naše.
Dan prođe i ne primetiš. Jedva čekaš praznik i crveno slovo, da odeš do reke na kupanje, da sretneš društvo iz sela, da se razgališ, razgovoriš sa vršnjacima, kradeš breskve od jednog jedinog komšije koji ih ima, pečeš purenjake, takođe ukradene, preskačeš vatru gledajući da ne oprljiš noge da te posle kod kuće ne grde. I nije bilo tehnologije, imali smo crno-beli televizor, radio i lošu struju, monofaznu, pa smo uveče molili boga da komšija ne uključi veš mašinu dok gledamo film na jednom od dva postojeća kanala. Ne znam kako je današnjoj deci na selu, mi smo bili srećni….
Tekst: Zorica Dragojević
