Некако уочи Видовдана у нашу редакцију је стигао позив занимљивог назива “Доживи Златибор”. И како доликује радозналим новинарима, спаковали смо своје ствари и проучавајући програм за наредна четири дана, кренули смо пут Златибора. Нови Сад нас је тог јутра испратио са пљусковима и грмљавином, као да је желео да нам поручи да пожуримо у загрљај планини. А када смо прошли Ужице и видели Златибор, тачно је тако и било, плаво небо и насмејано сунце над зеленом планином. Стигли смо. Ми, одавде из равнице, на брду и то не малом. Имамо ми Фрушку гору којом се хвалимо, пашњаке и њиве, села и градове, реке и језера и све то има свој шарм. А Златибор, та планина са највишим врхом на 1.496 метара и јединственим погледом који се пружа са Торника, оставља све без даха. Али да се вратимо на почетак, онај планински, тек пристигли изашли смо из кола и дубоко удахнули свеж и чист ваздух. Одмах смо осетили добродошлицу ветра који шапуће око нас и обећава.
Погача и со за почетак
Наши организатори су хотел – Zlatibor Mountain Resort & Spa и Galens Invest из Новог Сада. На рецепцији су нас дочекали девојка и младић обучени у народну ношњу, са погачом и сољу, пићем освежења и широким осмехом. Љубазни и дивни домаћини брзо су нас упутили да се сместимо. Радознали и гладних очију кренули смо да истражујемо хотел и сам центар Златибора. Све је близу, на дохват руке. Језеро, вештачко у центру, баш тог дана обогаћено новим фонтанама, воденим топовима, где мајстори још доштимавају и испробавају све таласне ефекте, а ми чекамо да их укључе и одмах се сликамо, да нам не промакне. Шетали смо и шетали, упијали све што смо видели. Упоређивали смо планину са оним нашим равничарским пределима, често се заустављали ненавикнути на брдовит терен, пуни приче и задихани. Да мало одморимо, сели смо на вожњу у мали панорамски точак, тачно на почетку центра. На самом врху нам се отворио поглед на цео Златибор. У свој својој лепоти огледали су се предели испред нас, а то је тек почетак онога што смо видели.
Након дивно проспаване ноћи, следећи дан је донео представљање Златибора. Има ли оригиналнијег покретања, од оног најбржег. Кренули смо са нашим организаторима, нас стотинак, пешке, баш ту близу (а узбрдо иза пијаце па десно), на вожњу и авантуру квадовима.
Преко 50 возила у колони шарени се по зеленим пространствима Златибора. Не журимо, адреналин је висок већ што смо сели на квад, гледамо и упијамо. Волимо ми и да станемо да сликамо. Сви насмејани, пуни неке дивне енергије. Многи од нас никад нису возили квад, водичи су били стрпљиви да нас науче и увежбају, а вредело је сваког минута. Уморни, али задовољни, брзо смо се вратили до нашег хотела (додуше, било је низбрдо) да у савршеном погледу на центар Златибора и језеро, уз домаће специјалитете надокнадимо потрошену енергију.
Голд гондола
Девет километара најмодерније ваздушне трасе златиборске гондоле повезује центар Златибора са ски центром Торник, преко Рибничког језера на којем се налази међустаница. Гондола тренутно има капацитет 800 путника по сату у 72 засебне кабине са по 10 места. Максималан капацитет гондоле је 90 кабина и 1000 путника/х. Вожња Гондолом пружиће импресивних 25 минута са невероватним погледом на живописне пејзаже Златибора. Брзина гондола је 6 м у секунди. Пре златиборске гондоле најдужа светска гондола била је TianmenShan Cable Car gondola (7,4 км) која се налази у склопу Националног парка Zhangjiasie у Кини.
А онда до врха – гондолом
Нисмо дуго одмарали, ако желите да доживите Златибор, одмора нема. Чекала нас је гондола. Од скоро, Златибор се може похвалити и најдужом панорамском гондолом на свету. Од центра Златибора до врха Торник, оног високог са почетка приче, возили смо се око 25 минута. Сунце нас је миловало, ветар расхлађивао, а ми смо уживали и упијали ону исконску природну лепоту која се простирала испред нас. И то је већ било довољно за овај дан, али не и по мишљењу наших организатора. На међустаници гондоле, таман негде на пола пута, налази се Рибничко језеро. И баш ту смо изашли из гондола. Мало се спустили до језера, то није било тешко, кад тамо, на обали већ намештени јастуци, ћебад, дрвени пањеви и звук гитаре – предиван призор само за нас. Залазак сунца је све то забележио, а и ми, и очима и свим чулима, наравно и апаратима да се не заборави. Овај дан је заиста кратко трајао колико смо га дуго ми доживели.
Наредни дан је кренуо још брже. Пуно је лепих места на Златибору, а тако мало времена. Кренули смо ка Стопића пећини. Орни до циља, опремљени осмехом и занимљивим водичем, ухватили смо у објективу сваки део ове речне пећине. Тек су нас озебли носеви подсетили да треба да кренемо даље и изађемо из ове лепотице. Некако тихи и у својим мислима попели смо се уз многобројне степенице до аутобуса. Е ту, кад смо већ дошли до даха, имали смо и шта да кажемо о ономе што смо доле видели. Али ми смо кренули даље, чекали су нас Гостиљски водопади. Иако нам је водич рекао да се не разилазимо од групе јер нас чека један дивни пикник, већина нас, сасвим очекивано, се спустила још два нивоа ниже да око забележи лепоту и доњих водопада. Тај гласни хук потока и водопада у својој брзини, у исто време доноси мир у души, и то је нешто што ћемо сигурно још дуго памтити и чути кад затворимо очи и препустимо се сањарењу.
И није ово све. Ово је почетак, а за остало су се побринули наши домаћини хотел – Zlatibor Mountain Resort & Spa и Galens Invest из Новог Сада. И нови пикник, нова прича. На зеленој трави нас чекају дрвене клупе и столови, карирани столњаци, и подразумава се свеже испечен роштиљ, као на сваком пикнику. О, колико смо ствари имали једни другима да кажемо уз укусан залогај. Сваки корак и подсећање: “Е, а да ли сте видели ово, како вам се свиђе оно?“ Када нам је прва кап кише припретила, храбро смо ушли у аутобусе и лагано се вратили у хотел.
Уморни и задовољни, а непокисли кренули смо у освајање хотелских садржаја. Хотел – Zlatibor mountain resort & spa има наравно и спа центар. Како смо сазнали о води у базенима, која је из сопствених извора – реч је о води богатој магнезијумом, калијумом, калцијумом и осталим минералима који позитивно делују на здравље. У комбинацији са идеалном количином гвожђа, ова вода нуди својеврстан лек, који благотворно утиче на тегобе настале услед савременог начина живота и рада. Била је права прилика да ми то испробамо и уверимо се из прве. Три базена, два ђакузија, разне сауне, парна купатила, масажни и терапеутски део, па идемо редом.
А да наши организатори негују и цене породични одмор говори и предиван део за забаву деце и одраслих. Било нас је свуда и све смо пробали. Били смо у сваком ресторану, бару, базену, сауни, куглани, теретани, билијар сали и play room-у за децу… Присуствовали смо и културном програму ”У сусрет Видовдану” где су беседили наши глумци – Ненад Јездић, Небојша Дугалић и Небојша Миловановић, уз етно групу “Траг”.
И за крај, ако нас питате како нам је било и да ли смо доживели Златибор, уз велику захвалност организаторима, одговор би био крајње једноставан и искрен – ЈЕСМО И ЈОШ ГА ДОЖИВЉАМО, а надамо се да ћемо се још много пута сви заједно окупити и дружити упознавајући нове лепоте ове дивне планине. И увек, када нам се очи напију висина и даљина, са овим сјајем лакше идемо у сусрет будућим данима.
Гостиљски водопад
На брдовитој источној страни Златибора, у правцу старог пута Ужице – Кокин Брод, налази се село Гостиље. Кроз њега протиче река Катушница, а око ње се уздижу висови: Забоја, Борковац и Рађенов Омар. Налази се на надморској висини од 1.000 метара, а удаљено је од центра Златибора 25 км.
У селу Гостиље, у непосредној близини Златибора, налази се Гостиљски водопад који је један од највиших водопада у Србији. Његова висина je око 20 м. Околина је богата буковом и боровом шумом, као и лековитим биљем.
Чувени водопад, по коме је ово место познато, налази се на Гостиљском потоку, који се још назива и Врело. На гостиљској реци испред ушћа у реку Катушницу вода се обрушава са 20 метара, високо кречњачке литице, формирајући тако јединствен водопад. Низводно од водопада, поток гради већи број мањих водопада, слапова, брзака и вирова све до ушћа у реку Катушницу. Стазе дужине 450 метара повезују простор око водопада. У непосредној близини налазе се воденица поточара, два дрвена моста преко реке Катушнице и новоизграђени базен. На брду изнад водопада налази се парк са клупама, љуљашкама и клацкалицама за децу. Поток је битан по свом хидропотенцијалу, који је половином прошлог века снабдевао Гостиље електричном енергијом.
Стопића пећина
Стопића пећина налази се на североисточној страни планине Златибор, између села Рожанство и Трнава, на пар стотина метара удаљености од пута Златибор-Сирогојно, што је чини једном од најприступачнијих спелеолошких објеката Србије. Удаљена је од туристичког центра Златибора 19 км. За златиборску пећину импозантних димензија стручна јавност заинтересовала се још почетком двадесетог века, а прве писане податке о њој налазимо у Записнику Српског геолошког друштва из 1901. године, док је прва спелеолошка истраживања обавио наш велики истраживач и творац научне спелеологије, чувени Јован Цвијић од 1909. до 1913. године.
Стопића пећина добила је назив по засеоку Стопићи. Постојећа пешачка стаза се спаја са старом прилазном стазом, којом се некада долазило до пећине. Најинтересантнији потез на старој стази је пролазак између вигледи. Вигледи су отвори у пећинској таваници, а у народу су познати под називом дугуре. Има их укупно шест и сваки отвор повезан је са пећином системом бочних канала. Вигледи су различите величине, а највећи је дугачак 22,5 метара и широк 16 метара. Да су вигледи повезани са пећином доказано је још у раним фазама истраживања пећине, а мештани околних села су на веома занимљив начин дошли до тог закључка, чак и пре првих спелеолога. У сваку од шест провалија у земљи бацали су обојено камење. Сваки обојени камен који су бацили кроз виглед пронашли су у пећини, што је био јасан доказ да су отвори у земљи део пећинског система.
Стопића пећина је речна пећина, јер кроз њу протиче Трнавски поток. Улаз у пећину се налази на 711,18 метара надморске висине. Пећину чини пет целина: Светла дворана, Тамна дворана, Велика сала са кадама, Канал са кадама и Речни канал. Иако није нарочито богата пећинским украсима има бигрене пећинске каде, које се својом величином и дубином (неке и до седам метара) издвајају од других у Србији. На зидовима ове пећине постоје облици који личе на разне животиње (слона) и различите предмете.
