Piše: Zorana Ljubojev
Ko jednom proguta konjsku dlaku, ostaje veran konjima čitav život. To potvrđuje i priča Milorada Milinkova (72) iz Čuruga, koji se decenijama unazad bavi uzgojem polukrvnih engleskih konja, riđe boje, za koje tvrdi da su najbolji u celoj Srbiji. U svom selu i među ljubiteljima konja poznatiji je kao Mića Kikinđan. Po zanimanju je tekstilac, a za sebe kaže da je strastveni konjušar. Potiče iz zemljoradničke porodice, a njegovi roditelji su, kaže, oduvek imali dobre radne konje. Ipak, njega je ljubav odvela u drugom smeru, te se opredelio za sportske konje.
– Držim polukrvne engleze, konji su alate boje ili riđani. Oni se mogu koristiti i obučiti za preskakanje prepona, ali pošto se više time ne bavim, koristim ih samo za vožnju fijakerom ili špediterom. Jedne godine sam četiri riđana upregao u klasične sanke – kaže Milinkov.
Ljubav s kolena na koleno
Dodaje da se ljubav prema ovim plemenitim životinjama u njegovoj porodici prenosi s kolena na koleno, te da su njegovi unuci Lazar, Marina, Milorad i Milica takođe naklonjeni konjima. Seća se prošlih vremena, dok je bio u radnom odnosu i aktivno se bavio stočarstvom i ratarstvom.
– Svakog dana sam radio tri smene. Posebno poslednjih sedam godina pre penzije. Ustajao sam rano da bih namirio stoku, zatim sam trčao da se spremim i da krenem u sindikalnu prodaju, jer sam radio kao zastupnik domaćeg proizvođača tekstila. Nakon tog posla, kad dođemo kući, dočeka nas unuka, izgrlimo se i izljubimo i onda krećemo u treću smenu, ponovo u namirivanje stoke. Od tog vremena mi ostala navika da radim noću. I dan-danas namirujem životinje noću – objašnjava naš sagovornik.
Znanja o uzgoju konja sticao je i iz literature, i iz prakse. Konjarstvom se aktivno bavi od devedesete godine, a kroz njegovu štalu prošlo je mnogo konja i ždrebadi.
– Bile su i dve kobile i dva pastuva različite linije, nisu krvno srodstvo, a poreklo vuku s Vojne ustanove Karađorđevo. Odande je kupljen pastuv, punokrvni englez, kojeg je nabavio moj šogor iz Žablja, a ja sam od njega kupio dva mlada pastuva, od osam i od devet meseci. Kupio sam još jednu kobilu i tako sam na startu imao tri konja. Uvek sam imao dve kobile koje su se redovno ždrebile, a višak ždrebadi sam prodavao. Mlade konje, stare od dve do tri godine, učio sam i pripremao. S druge strane, starije konje sam zbog toga zapostavljao i dešavalo se da ih ne upregnem po dve – tri godine – priseća se Mića Kikinđan.
Imanje Milorada Milinkova u Čurugu gotovo da ne možete da ne primetite. Sedam silueta konja krasi veliku kapiju, a dvorište porodičnog doma ne odaje utisak klasičnog poljoprivrednog, radnog domaćinstva. Glavni „krivac“ za to što njihovo dvorište važi za jednog od najlepših i najuređenijih u selu jeste Mićina supruga Grozda, koja predano brine o cveću i drugom rastinju.
– Imamo dva sina, starijeg Miodraga i mlađeg Milivoja, koji je inače projektovao naše dvorište. Iako on po struci nije projektant, nego je automehaničar, uz pomoć i podršku snaje Natalije, taj prostor je kompletno uređen, napravljena je fontana, kamenjar, ograda koja deli ekonomski deo dvorišta. Na nama je samo da to održavamo – objašnjava Grozda.
U štali porodice Milinkov posebno mesto zauzimaju kobila Zvezda i pastuv Zvezdan, koje je krstila Miloradova unuka Marina. Osmogodišnju Zvezdu i šestogodišnjeg Zvezdana, naš domaćin upregne za posebne vožnje.
– Koristim ih kada prevozim mladence u fijakeru, a pre svakog većeg i važnijeg događaja moram ih adekvatno pripremiti. To podrazumeva obavezno potkivanje, jer jer asfalt oštar i oštećen, da se ne bi povredili prilikom paradiranja. Bilo je puno svadbi, ne mogu ni da se setim koga sam sve vozio. To su lepe uspomene. Jedino sam od ljudi koje provozam tražio da mi poklone jednu sliku, da mogu da se nekad podsetim. Najdalja vožnja svadbe mi je bila u Inđiji i selu Ljukovu. Vozio sam i svatove u Šajkašu, Đurđevu, Žablju, najviše u Čurugu. Ako me zdravlje posluži, rado ću i dalje voziti svatove, jer to volim – objašnjava naš domaćin.
Špediter za turističke ture
Želja mu je da konjima doprinese razvoju seoskog turizma. Za te namene preuredio je i renovirao stari špediter, u kojem su postavljene dve klupe, a koristi ih za prevoz putnika po Čurugu, za koji kaže da itekako ima šta da prikaže i pokaže turistima.
– Špediter je napravljen za vreme pandemije koronavirusa, kada mi, penzoneri, nismo smeli na ulicu da izađemo, čak ni da otvaramo kapiju. Rešili smo da stari špediter preuredimo i napravimo da bude nov. On je napravljen tako da jedino narod može da se vozi u njemu, nikako džakovi sa bilo čime što je prljavo. Za konje imam, pored špeditera, predivni fijaker. On je napravljen prema boji mojih riđana – kaže naš sagovornik i dodaje da su zaprežna kola garažirana.
Da bi paradni konj izgledao što lepše, potrebna je odgovarajuća oprema. Ona se sastoji od paradnih amova, oglavina i naočara, napravljenih od lak kože, od koje su se svojevremeno pravile ženske čizmice. Oni se lako održavaju, bez mazanja i viksanja. Prebrišu se jednom vlažnom i jednom suvom krpicom.
– Imam opremu za tri konja. Prvo sam kupio sve za dva konja, ali kad sam video da je majstor Steva iz Pančeva pred krajem svog života, poručio sam i treći komplet. Želja mi je bila da upregnem tri riđana. Bilo ih je, međutim, nisam bio spreman. Uglavnom uprežem dva konja. Proces izrade opreme trajao je oko mesec dana. Interesantno je da svaka rupa koja je probušena ima svoj broj – kaže Mića Kikinđan.
U porodičnom gazdinstvu ima mnogo posla i obaveza jer, pored brige o životinjama, Milorad Milinkov obrađuje oko 15 jutara sopstvene zemlje, a deo parcela koristi za proizvodnju hrane za stoku.
– Hranu za konje proizvodim na sopstvenim oranicama. Na njihovom meniju su kukuruz, detelina i slama. Pored toga, u zimskom periodu dobijaju jabuke i šargarepe, koje kupujem u Gospođincima. To su im vitamini, važni za pravilan i kvalitetan uzgoj – kaže naš domaćin.
On sa konjima svakog dana u štali provodi po dva, dva i po sata. Hranu dobijaju ujutro i uveče, a leti moraju češće da se poje, kaže Milinkov.
– Danas u konjarstvu nema nekog ćara i zarade. Ne dobijamo ni subvencije za ovu rasu konja. One se daju za rasu nonius, koja je mađarskog porekla i može se na prste izbrojati koliko ih ima u Vojvodini. Ovde pretežno ima lipicanera. Da budem iskren, u konjarstvu vlada velika ljubomora, jer svakom je njegov konj najlepši i najbolji. Ipak, garantujem da ja posedujem najbolje naparene konje ove boje i rase u celoj Srbiji – ubeđen je Mića Kikinđan.
Mićin fijaker
Mićin fijaker je specifičan po konstrukciji, konretno, zadnji gibnjevi su napravljeni u polukrugu i oni su se koristili samo za vozanje kraljica. O njegovoj udobnosti najbolje govori činjenica da se ne osete prelazi preko ležećih policajaca, te da po drumu ide kao po vodi. Naš domaćin mu je dao i modernu notu, tako što je ispod sedišta instalirao muzički uređaj s kvalitetnim zvučnicima, kako bi vožnja bila što ugodnija. Što se tiče istorije fijakera, kupljena je šasija koja je u Novom Bečeju ispeskirana. Imao je problema s pravljenjem točkova, napravio ih je jedan stari majstor u Vrdniku, kovač iz sela Rivica ih je okivao, a sam koš je napravio Rada Savanović iz Čuruga, koji se jedini prihvatio tog posla od ukupno 14 majstora stolara koje je Mića pitao.
Kršni i poslušni
Govoreći o razlikama između rasa konja, naš domaćin kaže da su, u odnosu na lipicanere, polukrvni englezi mnogo viši i krupniji. Karakteriše ih izuzetna poslušnost i činjenica da veoma lako mogu da se obuče za preskakanje prepona. S druge strane, punokrvni konji imaju želju da samo trče i galopiraju, dok su polukrvni u stanju da pruže mnogo više, kaže Mića i dodaje:
– Obično idem „peške“ na smotre konja i fijakera, naročito u Novi Bečej. U tom slučaju moji konji mnogo kilometara pređu peške, možda čak i do 100 kilometara. Uprkos tome, dešava se da na poligonu trče bolje od konja koje donesu kamionom i koji su odmorni. Treba im osamdesetak kilometara da se zagreju.
