Александар Бјелица, произвођач шампињона у Бачкој Паланци и Гајдобри, сврстао се међу неколико најбољих и највећих гљивара, не само код нас већ и шире, јер сем белих (Агарицус биспорус), у његовим гљиварницима расту и смеђи (Портобело) шампињони. Овај заљубљеник у печурке, пре десетак година почео је и да их узгаја. Међутим, било је много оних који су сумњали да у плодном делу Бачке, где се углавном гаји пченица, кукуруз, соја и поврће, може опстати ,гљиварска производња.
– Узгој печурака је веома тежак и одговоран посао. Да би се добио врхунски принос и квалитет, произвођач им мора бити посвећен током целог дана и ноћи. Треба знати да овде кампањског рада нема – каже Бјелица. – Проучавао сам литературу, прегледао сајтове најбољих холандских гљивара, посећивао семинаре, консултовао стручњаке из ове облсти. Пре започињања овог великог посла имао сам и пробну производњу са само сто врећа, као допунско занимање. А, кад сам се уверио да ми „лежи“ тај посао, регистровао сам газдинство, конкурисао за кредит код Фонда за развој Војводине и подигао прве пластенике у дворишту породичне куће у Улици патријарха Павла у Гајдобри.
Производња шампињона је организована у пластеницима чије су бочне стране и чело израђени од термоизолационих панела, а у подрумима у Бачкој Паланци, сем белих, производе се и смеђи шампињони. Лети и зими убере се месечно више од 12 тона најквалитетнијих печурака. На полицама у два и три реда, на неколико нивоа у сваком, поређани су брикети тешки 18 килограма.
Најквалитетнији компост и покривка
Док проивођачи ових гљива сами припремају компост и засејавају мицелију, наш саговорник се определио за готове, брикете засејане мицелијом. Набављао их је у иностранству и код разних произвођача у нашој земљи, али се на крају определио за банатске „Чемпикон“(Плочица) и „Учу“ (Вранов). То је компост II фазе, јер се наноси покривка. Напреднији произвођачи у Европи користе III, а Холанђани ИВ фазу с изниклим шампињонима, који су после краћег времена спремни за бербу и испоруку.
– За стабилну производњу и врхунски квалитет неопходни су и одговарајући услови: оптимлна температура, влага, свеж ваздух и беспрекорна хигијена, што се овде постиже аутоматски – каже технолог Драгољуб Митровић који је у Бачкој Паланци контролисао производњу. Оптимална температура у компосту приликом уношења у гљиварник треба да је испод 20 Целзијусових степени, јер се прорастањем мицелије загрева. Оптимална је 25 и строго се мора водити рачуна да не буде виша о 28 степани. Ако се догоди да буде преко 30, на шта утичу термофилне бактерије, супстрат се не може охладити и мицелија угине.
– Мицелија прорасте хранљиви супстрат обично за 14 до 18 дана. Четири-пет дана касније наноси се „терахумова“ покривка набављена у Великом Градишту. Добра покривка треба да прими доста воде, али и да остави простор за дисање компоста – истиче Бјелица, власник гљиварника. – Залије се толико, да кад се стисне у шаци исцуре кап-две воде. После 10 дана неопходно је грабуљање. Ради лакшег наношења покривке, контроле у гајилишту и боље производње, по угледу на холандске произвођаче направио је овај власник гљиварника леје састављањем 50 брикета. Према његовим речима, лакше је грабуљање, брже и хомогеније прорастање мицелије.
Мицелија се повеже за 24 до 48 сати. Постепено, за три-четири дана температура у компосту се снижава са 25 на 19,5 степени. Аутоматски се укључују вентилатори и додаје се свеж ваздух. Ниво угљен-диоксида се са 7.000 или 9.000 ппм снижава на 1.100, односно 1.300 ппм.
То су услови за плодоношење. Ако се до жељене температуре долази постепено (степен дневно), шампињони ће бити крупнији, а ситнији ако се снизи нагло. Први плодови ће се појавити 14 дана после грабуљања. Најквалитетнији су средњи, пречника од три до пет центиметара, али се на пијацама највише купују крупнији, од пет до осам цм.
Портобело се гаје у истим условима, али пристижу бар три дана раније. Иако су у свету веома тражени због интензивније ароме и више минерала и витамина, код нас се за њих мало зна, па је и прозиводња мања, око 12 процената у односу на беле.
Беру се ручно, одсеца им се коренчић, очисте, расхладе у комори која је за то специјално направљена, пакује се и испоручују купцима. Све је то тачно, прецизно, за шта се брину раднице Петра и Биља.
Због нестабилног тржишта и ниске цене (као претходних десетак година), у односу на трошкове производње, у овој својеврсној фабрици шампињона саламуре их и испоручују пекарима за пице и сендвиче.
Овде следе и европске трендове. Бјелица је пре месец дана први у Србији на тржиште пласирао нови производ „фунги микс“ који се сатоји од белих и мрких шампињона из сопствене производње и буковача из кооперације, који је наше тржиште добро прихватило. Планови су велики, а жеља му је да што пре започне производњу беле, лековите буковаче (Pleurotus urmarius). За нови погон од минимум 1.000 квадратних метара, због недостатка сопствених средстава, конкурисао је за добијање подстицајних средстава.
Д.Р.
Добро јутро број 540 – Април 2017.
