Текст и фото: Биљана Ненковић
Сестре Сара и Мина Ђорђевић су завршиле студије у Бечу, али су се вратиле у своје село и започеле винску причу у част своје чукун-чукун бабе Агатије. Мина је енолог по струци, а Сара економиста. Након одрастања и завршених факултета у Аустрији, пожелеле су да имају нешто своје и дошле у Рабеновац код Рековца, где су оживеле некадашњи породични посао.
Сестре су основале свој виноград, праве вина и надају се да ће ускоро заживети и њихов пројекат винарије и академије вина. Чврсто су одлучиле да знање стечено у иностранству „сеју“ на својој земљи. Њихово имање налази се у срцу левачког виногорја на 300 метара надморске висине. Деценију рада, љубави и знања усадили су у пет хектара винограда.
На темељима породичног засада
– На темељима некадашњег породичног винограда под прокупцем никао је сада овај петогодишњи засад. Сестра и ја одлучиле смо да засучемо рукаве и направимо наше вино. Било је потребно доста новца, али и доста труда, залагања и преданости да се направи једна породична прича која има душу. Виноград смо засадиле 2011. године, неколико година раније пре нашег коначног повратка – каже Сара Ђорђевић.
Њена сестра Мина додаје да је њихов почетак пратила отежавајућа околност, јер у години када су подизале засаде, није било никакавих субвенција и нису могле да рачунају на повраћај новца. Одлучиле су да у свом винограду посаде француске клонове. Од тога је једна права реткост у српским виногорјима.
– Засадили смо између осталог француску сорту марселан, која је ретка на српском тржишту и још увек није довољно истражена. За сада се добро показала и то је наш мини пројекат. Марселан је у суштини предивна француска сорта, настала укрштањем сорти гренаше и каберне совињон, средином прошлог века, тачније 1961. године. Од њега настаје веома мирисно, пуно и комплексно вино. Мирис подсећа на свежу мармеладу од шумског воћа, раскошан је и изузетно привлачан – објашњава Мина Ђорђевић, која је технологију прављења вина савладала на Бечком универзитету.
Друга сорта за коју су се сестре Ђорђевић одлучиле је каберне фран. Виноград је Мина пројектовала након завршеног факултета.
Ода чукун-чукун баки Агатији
Људи обично мисле да је цео тај посао једноставан. Уђете и посадите лозу. Постоје прорачуни и правила која морате да испоштујете, као што су позиција и положај сунца, какво је земљиште, да ли је јужна страна или северна. Виноградари знају да црно грожђе захтева сунчанију страну, а бело нешто хладнију. То је итекако захтеван пројекат – објашњава Сара.
Њихова винарија добила је назив Агатија и то име прати прича из прошлости. Својеврсна је ода женама из њихове породице, а једној посебно.
– Винарија је добила назив по нашој чукун-чукун баки Агатији. Она је била супруга нашег чукун- чукун деде Милентија. А он је био један од чувенијих произвођача шљиве и ракије у Левчу. Извозио је своје производе у Аустроугарску. То је био најплоднији период наше лозе и нас две смо одлучиле да тој епохи наше породице посветимо читав овај пројекат. Пошто су жене симбол плодности, одлучиле смо да оживимо женску страну приче и одамо почаст жени, која је увек била стуб куће и опстанка. Познато је да су жене у прошлим временима подносиле велике жртве, пожртвоване и одане земљи, деци и породици – каже Мина.
Сара и Мина још увек прикупљају потребну документацију како би њихова вина могла да се продају. И то је, кажу, дуг и напоран процес, али важно им је да су као породица уједињени и стреме истом циљу. Напомињу да нису желеле да раде за друге, већ на својој земљи, поштујући је. Зато су осмислиле још један куриозитет у својој винској причи.
„Златни печат“ од совињона, франа и франковке
– Наша барик бурад, у којима одлежава вино од грожђа које се сунча на овим брежуљцима, су направљена од храстовине из наше шуме. За мене је веома важно да храст и вино буду с истог подручја, због сличности које добијају из земљишта – додаје Сара.
Винска прича још није готова
План им је да конкуришу у фондове Европске уније, заврше свој пројекат до краја и тако допринесу развоју Левачког краја, који је некад био познато виногорје. На питање зашто су одлучиле да се врате на породично газдинство и баве виноградарством и винарством имају једногласан одговор.
– Нас носи та винска прича која почиње у винограду, а завршава се у боци. Истовремено, није све до нас, већ много тога доноси природа на коју не можемо да утичемо. Наравно да много тога зависи од новца и уложеног рада и знања, али у све то уплићу се сунце, киша, земља, ваздух. У питању је велика љубав и тражење склада са природом – каже Сара.
Из породичног винограда, у којем је још и каберне совињон и каберне фран, праве четири врсте вина. Два од чистих сорти, а остатак су купаже.
– Наш златни печат је купажа совињона, франа и франковке. Јединствено је, јер таква купажа још не постоји у Србији. Експериментисале смо и допао нам се резултат. Желимо да нашу причу подигнемо на виши ниво и укључимо се у вински туризам. Идеја нам је да изградимо винарију, дегустациону салу и академију вина, где ће Сара стечена знања моћи да пренесе људима који су заинтересовани или који једноставно воле вина – каже Мина.
Њих две се никада нису запитале да ли су донеле исправну одлуку и да ли су погрешиле што нису остале у Бечу.
– Људи око нас су доста сумњичави, јер смо студирале и живеле у Аустрији и они се више питају да ли смо погрешиле. Овде је, на жалост, постало нормално да млади беже из села и одлазе у градове. У питању је љубав, али и храброст. Води нас вера у вино као цивилизацијско пиће и љубав према природи. А, кад се нешто ради породично, то има посебну јачину и ноту. Има доста препрека, папирологије, улагања док не дође време да пласирамо квалитетно вино. Али, најпотребнија је вера да ипак може да се деси добра прича у Србији. Ми је имамо – додаје Сара.
