У мору производа који се у последње време појављују на нашем тржишту, они деликатни, намењени за гурмане, привлаче највећу пажњу купаца и поклоника аутентичног. Сенфови, паковани у мале, елегантне тегле, с изванредно осмишљеном амбалажом и необичним именом „О’Дwyер“ излазе из радионице Нађе Кркљуш, младе даме, бруцошкиње Технолошког факултета Универзитета у Новом Саду. Откуд баш сенф, шта је то тако необично и изазовно у његовој производњи?
-Сенф се дуги низ година конзумира у породици, па су и есксперименти почели сасвим случајно – каже Нађа. – Наиме, моји родитељи баве се производњом кондиторских производа, па сам се као мала мотала по погону кад њих нема и као правила нешто… као и сва деца, уосталом, по кухињи. Велики сам гурман од малена и, за разлику од остале деце, полупечен бифтек јела сам први пут са три године… маслине још као беба… и ето… Отац ме је охрабрио да пробам… Заволела сам производњу и после Јовине гимназије уписала Технолошки факултет. Намера ми је да овај пројекат прерасте у бизнис.
А пројекат је прилично амбициозан. Двадесет врста сенфова, умешених ручно, с одабраним комбинацијама зачина и сирћетом које се прави од најфинијих вина и коњака. Укуси просто експлодирају у устима, а за прави ужитак довољна је сасвим мала количина овог изванредног сенфа. И скоро све је домаћег порекла.
Име по првом управнику Београда
Сенф се пакује у мале тегле, а изгледу амбалаже посвећена је посебна пажња.
– Поштено, сестра Кристина и ја осмислиле смо део концепта, а тата нас је подсетио на то да бренд мора имати и локалну и глобалну компоненту. Није случајно изабран Генерал О’Дwyер за име линије сенфа. Он је историјска личност, мало позната јавности. Био је Ирац легионар у војсци Аустрије, шеф штаба Принца Еугена Савојског и први гувернер успостављене Краљевине Србије под Аустроугарском након ослобађања од Турака. Генерал О’Дwyер био је човек који је значајне војне објекте изградио у Београду, а био је кратко време и његов први управник. Живео је и умро у Футогу.
Слачица од које се сенф прави је дуго присутна у производњи на војвођанским пољима. Радио се углавном на традиционални начин – прича Нађа. – Међутим, на летњем распусту у Француској имала сам прилике да пробам и све остале врсте. И прикупила рецепте, пребрала прабабину фијоку и, водећи се девизом „делуј локално – мисли глобално“ осмислила пројекат којим се даље промовише локална производња од вина с Фрушке горе. Гастрономија је у великој експанзији последњих година, с нарочитим акцентом на органске производе, необичне комбинације укуса или инсистирање на локалним производима, без варања. Сви могући производи су локално са Фрушке горе. Поједине зачине и врсте слачице ипак није могуће узгајати код нас. Слободно се може рећи да је око 90 посто производа из околине Новог Сада.
Како каже, целокупан производни програм је без глутена, без конзерванса и са минимално додатом сољу, углавном морском. У производњи се користи и ручни рад, али и савремене технологије обраде.
Србија је постала добро тржиште за продају ексклузивних производа и све се више тражи нешто аутентично, необично, гастрономски изазовно.
Последњих година Србија се окреће себи, што се може видети по ноћним базарима и другим гастрономским манифестацијама. Туристи и међународни представници такође су бираним речима окарактерисали мој производ – каже Нађа, чији су сенфови стигли на сто амбасадора Швајцарске у Србији. На питање имају ли планове за проширење понуде и у иностранство, одговара потврдно, али с опрезом.
-Волели бисмо, мада још је рано. Прво да се позиционирамо на Балкану, па да сви завршимо факултете, па онда свој погон и ко зна… можда кренемо и у извоз. У континуитету су присутни истраживање и развој, као део моје будуће струке. – каже Нађа. – Све непознанице из експеримената полако уобличавам кроз студије. Ово је првенствено студентски пројекат који треба да мене, моју сестру и колегинице научи бизнису и стави само знање које стичемо у директну функцију – производ. Родитељи Сандра и Драган пружају нам пуну подршку, а сигурна сам да ће и секретаријати имати разумевања. Тренутно пројектујемо посебну машину с колегама са ФТН-а која треба да користи модерне приступе вештачке интелигенције.
Нађа је, каже, задужена за комбинације укуса, а реакције су позитивне.
– Моје су дело комбинације – истиче. – Реакције су невероватне, посебно на неке луде воћне сенфове, сачињене по италијанској технологији… Идемо даље и нећемо стати.
Држава у последње време настоји да помогне малим произвођачима да своје производе пласирају на велика тржишта, где су захтеви за управо оваквим производима све већи. Ипак, многи се ослањају на сопствене снаге.
-До сада смо користили само средства из породичне касе. У наредном периоду планирамо да конкуришемо за развојна средства с циљем повећања производње. Ипак, још много морамо да учимо из ове области – истиче млада предузетница.
У продору производа на избирљиво тржиште важна је и вештина оглашавања, али и удруживање малих произвођача у кластере, као и коришћење друштвених мрежа и личних контаката у промоцији аутентичних и ексклузивних производа.
– Оглашавање је веома важно. Удруживање у Србији баш нема лепу историју. Надам се да ће моја генерација превазићи лоша искуства старијих кад је у питању удруживање. Ми се конкуренције не плашимо. Знамо куда идемо и сви нас хвале. За студентски пројекат, мислим, и више него довољно… А будућност… ко зна – искрена је Нађа Кркљуш.
И. Радоичић
