Питање прехрамбене сигурности је постало алармантно много пре рата у Украјини, одмах по избијању претходне финансијске кризе, од када је земљиште поново постало ”ново злато“ а умножавање великих аквизиција почело да подсећа на ”златну грозницу“
Махнито куповање земљишта се одвија и у Европи, пре свега у њеном источном делу. Према подацима специјализоване базе података ”Ланд Матриx“, Источна Европа је по броју аквизиција пољопривредног земљишта тренутно друга у свету, одмах иза Африке.
Оваква ”глад за земљом“ баш у овом региону има више разлога. Земља је плодна а далеко јефтинија у поређењу са ценама у Западној Европи, одакле долази и највећи број инвеститора. С друге стране, и саме источноевропске државе се надмећу у привлачењу страних улагања у пољопривреду, подстакнуте и заједничком бољком која се испољава кроз све празнија села.
У Србији, попут осталих земаља Источне Европе, држава охрабрује страна улагања у пољопривредни сектор. Слично нашим суседима, главни мамци за инвеститоре су јефтино пољопривредно земљиште и још јефтинија радна снага. Просечна цена пољопривредног земљишта у Србији је око 7.500 евра по хектару, док је просечна цена у државама Европске уније од 20.000 до 50.000 евра по хектару. Институт економских наука процењује да је пољопривредно земљиште пет до 11 пута приуштивије страним улагачима него домаћим пољопривредницима.
Према подацима ”Land Matrix“ из 2020. у Србији је преузето 103.865 хектара пољопривредног земљишта и закључено је укупно 19 уговора. Анализа ових података указује да су над већином земљишта инвеститори стекли контролу куповином, а у мањем броју уговора закупом. Улагачи потичу из страних земаља, а у посед земљишта долазе преко зависног привредног друштва основаног у Србији, наводи Ана Будак у студији о последицама либерализације тржишта пољопривредног земљишта у Србији у процесу приступања Европској унији.
Пад запослености већи од раста продуктивности
Имајући у виду да је прехрамбена сигурност од стратешке важности за сваку земљу, код нас се као и у целом свету воде жестоке расправе о томе какве могу бити дугорочне последице великих аквизиција у пољопривреди. Досадашња истраживања осцилирају између закључака да су оне ”огромна прилика за напредак“ и оцена да је то ”пуко грабљење земље“, које прети руралним егзодусом и намеће модел индустријализоване пољопривреде коју друштво не жели.
Будући да су нове чланице ЕУ током либерализације свог тржишта већ искусиле ефекте аквизиција пољопривредног земљишта на рурални развој, продуктивност, запошљавање и доходак у пољопривреди, њихова искуства су од великог значаја за нас, истиче Будак, која је анализирала главне карактеристике пољопривреде у Србији у односу на упоредиве земље, Словенију, Мађарску, Румунију, Бугарску и Пољску.
Налази указују да је током приступања а посебно након пријема нових чланица у ЕУ, пољопривредно земљиште поскупело, са просечним годишњим растом цене по хектару од 10% у Пољској, до чак 200% у Румунији у појединим периодима. У исто време, смањила се приуштивост земљишта за локалне пољопривреднике, те је тренутно оно знатно приуштивије у Србији, посебно у односу на Пољску, Румунију и Словенију. ”Стога, можемо очекивати да ће за куповину пољопривредног земљишта у Србији бити заинтересовани инвеститори из земаља ЕУ, попут Словеније, Немачке, Холандије, Француске или Белгије, што се јасно може уочити и из досадашњег тренда“, наводи се у анализи.
Истраживања су показала да се значајно повећала и продуктивност, али само у државама где се највећи део производње одвија у великим компанијама. Упоредо са растом вредности пољопривредне производње у новим државама чланицама, смањивала се запосленост која је у првих пет година након приступања ЕУ опала у просеку за 55%, највише у Мађарској (57%).
Будак, међутим, истиче да је утицај на продуктивност пренаглашен, јер детаљна анализа доступних података показује да је тај раст слабог интензитета и на дуги рок, што је случај и у Србији. Компаративна анализа показује да у већини посматраних земаља преовлађује коришћење пољопривредног земљишта по основу власништва, са уделом од 60 до 71%. У Србији је око 70% коришћеног пољопривредног земљишта у власништву, али се обрађује знатно мање расположивих површина него у Румунији и Пољској.
Аквизиције убрзавају напуштање села
Просечна величина газдинства је најмања у Румунији (3,7 хектара), у Мађарској је готово троструко већа (10,9 хектара) у Бугарској знатно виша него у претходне две земље (22 хектара), док у Словенији износи седам а у Пољској 10,2 хектара. Са просечном величином газдинства од 4,5 хектара, Србија има много уситњеније пољопривредне поседе од свих наведених земаља, изузев Румуније.
У свим посматраним земљама је јако изражена поларизација између малих и великих пољопривредних газдинстава, која се у новим државама чланицама увећала после приступања ЕУ. Током првих пет година након пријема, нестао је велики број малих пољопривредних домаћинстава, највише у Румунији (453.000), потом у Бугарској (171.000) и Мађарској (151.000), док је овакав тренд био мање изражен у Пољској и Словенији.
На различите исходе је значајно утицао квалитет аграрних политика у посматраним државама, укључујући мере за смањене одлива сеоског становништва, на шта указује и старосни просек власника имања. Он је најбољи у Пољској, где је више од 10% власника газдинстава млађе од 35 година, а тек око 11% је старије од 64 године. Код нас је свега 4,8% власника газдинстава млађе од 35 година, док је скоро трећина старија од 65 година. Међу посматраним земљама, Румунија је једина која има лошији старосни просек него Србија.
”Истраживања су показала и да раст аквизиција додатно убрзава одлазак људи из села у градове. Зато је ризик да аквизиције пољопривредног земљишта испоље негативне ефекте у Србији још већи, будући да старији пољопривредници немају снаге да се боре са много продуктивнијим и богатијим власницима пољопривредних имања, а упитни су и њихови капацитети за усвајање нових технологија и знања које велики инвеститори, по правилу, са собом носе“, оцењује Будак.
БиФ
