У дивљини може да нарасте и до пет метара висине, а може живети преко 300 година.Стабло му је тврдо и жилаво, док су цветови беличасти с црвенкастим прашницима, а листови имају три или пет режњева с назубљеним ивицама. Одлична је медоносна биљка, која је због густе крошње и трновитих грана сигурно склониште за мале птице.
У Србији се могу наћи црвени и бели глог који се незнатно разликују, али су подједнако лековити. Листови глога се беру док су још млади, а цветови опојног мириса током маја и јуна. И листове, и цветове најбоље је сушити на промаји, а суве чувати у затвореној посуди. Плодови сазревају у септембру и октобру, богати су витаминима Ц и А и имају лепу црвену боју. Након брања могу се дуго чувати, а да притом не изгубе лековита и хранљива својства.
Од бобичастих плодова глога се праве укусни џемови и сирупи за посластице, а саставни су део и водњике, енергетског пића горштака. Глогиње садрже кардиотоничне амине, глукозиде, олигомерне процијанидине, флавоноиде, танине, сапонине, фосфорну киселину, минералне соли калијума, калцијума, натријума, као и фруктозу.
А дугачак је списак болести за које се глог користи у народној медицини. Активни састојци глога повољно делују на нормализовање срчаног ритма и крвног притиска, док после инфаркта помаже код опоравка срчаног мишића. Глог делује умирујуће и на централни нервни систем, због чега се препоручује код повећане раздражљивости и несанице, али и за ублажавање симптома менопаузе. Добар је и код повишене телесне температуре и за умирење кашља, а у виду облога и за смирење болова код болести мокраћних канала, као и код епилептичних напада.
Ипак, треба га користити пажљиво и не у дужем временском периоду. Травари кажу да би након пет до седам дана употребе, требало направити паузу од два до три дана и да се за то време, уколико природа болести захтева, буде под надзором лекара.
За лековита својства глога зна се од давнина, а први записи о његовој лековитости потичу из XIV века, када га је Петрус Квесцентис препоручио за лечење гихта. Два века касније у записима се помиње као лек за хипертензију и палпитацију, да би 1896. године благотворно дејство глога на срце званично потврдили амерички лекари Џенингс и Клементс. И Европска медицинска агенција у монографији посвећеној глогу препоручује његову ограничену употребу код повремених тегоба у виду „нервозе срца“ услед анксиозности, као и код стресних стања и поремећаја сна. Међутим, његова употреба се не препоручује код деце млађе од 12 година у случају стреса и поремећаја сна, као ни код деце и адолесцената млађих од 18 година када су у питању срчане тегобе јер, како тврде, таква здравствена стања захтевају озбиљан медицински надзор и третман.
Р. Д. Ј.
